Drugi razred srednje škole, decembar pred kraj polugodišta. Sustiže me red da odgovaram istoriju, imam zapuštenih lekcija i štreber u meni cvili od obaveza.
Moja drugarica B nije takva. Opuštena je i vetropirasta, volim je kako se inače voli srodna duša u tim godinama. Jer ona čini ono što niko drugi ne može, opušta moje ukoričeno biće i daje mu život, vuče me za sobom i produžava mi korak, laganim dahom razbija sve prepreke. Buntovna je, teško uhvatljiva, a ja sam njen glas razuma, čvrsta kopča sa zemljom od koje se često izmiče.
Na kraju časova, usput, u prolazu, kao da je se to ne tiče, saopštava mi da istoriju nije učila, a nema ni knjigu. Zatrpavam je grdnjama: kako možeš tako, šta ćeš da radiš, urazumi se…i dajem joj svoju knjigu da uči do uveče kada ćemo se naći u gradu. To je bilo vreme kada je korzo još postojao i dolazak na štraftu je bio gotovo obavezan.
Popunjavam popodne drugim obavezama, a istoriju ostavljam za veče kada se vratim iz grada. Neću ostati dugo, samo dva-tri kruga, pa nazad. Dovoljno da opajem i uzmem knjigu.
B srećem u naručju novog momka, proviruje iza njegove kragne i saopštava mi da je knjigu zaboravila. Zaprepašćena sam i besna:
– Pa šta sad ja da radim!
– Hajde ne preteruj. Možda te neće pitati baš sutra.
– Šta te briga! Hoću knjigu.
– E, stvarno si naporna. Doneću je sutra.
– Sutra je kasno. Hoću je večeras! Da si mi je donela večeras kako znaš i umeš!
Ona se okreće i odlazi, a ja ostajem očajna i prevarena. Bunim se nemoćno u sebi, besnim na nju, zaričem se da je više neću pogledati i odlazim kući. Stižem oko osam sati, na zaprepašćenje mojih roditelja, jer mi je izlaz bio do devet. Stara su to vremena bila. Ulazim u sobu i ćutim.
Oko deset sati uveče začulo se zvono. Mama istrčava u hodnik uplašena, ja se pomaljam iza njenih leđa i otvaramo vrata. Ispred nas majka moje drugarice sa kapom nabijenom do očiju, u nekoj staroj jakni, kao da je pošla na pijac. Vidi se da je iz kuće izletela u vihoru. Seče me pogledom, spušta knjigu na kućni prag i kaže ledenom glasom:
– Evo ti knjige, đubre jedno malo.
Zatim se okreće i odlazi. Podižem knjigu potpuno nema, gledam u mamu, zatvaram vrata, ne mogu pravo da idem.
– Šta ovo bi?! Govori o čemu se radi! – mama podiže ton.
– Ne znam.
– Kako ne znaš! Ona nije luda. Ona je fina žena. Ne bi bez razloga ovako postupila. Šta si uradila?
Pokušavam da objasnim. Ne vredi. Ne veruje mi. Vređa me to što postavlja pitanje samo moje odgovornosti. Drugi ne postoje, a ja sam, kao i uvek, apriori kriva. U poslednjem stadijumu odbrane vičem:
– A što joj ti nisi ništa rekla? Jesam li ja tebi nešto? Ili svi ovi drugi?
– Kako da joj kažem kad ne znam šta si uradila?
Odustajem. Zalupim vratima i bacim se na krevet plačući.
Sutradan u školi obilazim oko B u širokom luku, a ona se pravi kao da ništa nije ni bilo. Šali se, ćaska sa drugima, a onda, posle nekoliko mojih upitnih pogleda, kaže:
– Ej, jbg, kriva sam, šta ću. Taman sam htela da iskoristim onu tvoju knjigu, ali sve propade. Lepo dođem kući u pola deset, kažem M (momak) da me čeka ispred zgrade, uletim, uzmem knjigu i napravim se besna, pa kažem kako moram da ti je odnesem. Mama skoči: kome, bre, da nosiš u pola noći, zašto. Ja izdramim kako si luda načisto, a ona mi otme onu kesu: nećeš ti nikoga služiti, pokazaću ja njoj. Eto, propade mi još jedan krug sa M. E, nemoj se ljutiti. Evo učićemo sutra zajedno. Obećavam. Sve ti obećavam. Morala sam. I ovako sam pred M totalna budala. Zamisli, izlaz do pola deset! Blamaža. Oni moji nisu normalni. A M je tako sladak! Sva sreća, mama ga nije videla ispred zgrade, inače bih propala načisto.
Dugo se nismo družile posle toga iako ona nikako nije mogla da razume zašto. Ili nije htela. Kasnije su nam se putevi razišli, bes je nestao, događaj svrstan u klinačke fore. Ne razmišljam ko je kriv, nebitno je, ne osuđujem nikoga, ni jednu ni drugu majku, ali mi se ove slike vrate ponekad kada vidim sve ovo na širem nivou. A često vidim, nažalost.
Jer… na kraju… sve je marketing. Sve se pretvorilo u marketing, i pravda, i istina. Ne vredi ti da budeš čist, ako za to niko ne zna. Ne vredi ti da budeš vredan ako se to podrazumeva, a još nekome i smeta. Ne možeš da biješ bitke u tišini. Zato što jedna poluistina, plasirana iz lične koristi, ali plasirana na pravi način, poništava sve. Izlaže te podozrenju i nepoverenju, prlja ti obraz, ne možeš ništa da dokažeš ukoliko nećeš da potoneš u blato svađe i međusobnog objašnjavanja. Odbrane nema.
Danas znamo šta su fejknjuz. Znamo napamet šta je demant lažne vesti, koju on moć ima, odnosno nema je, bled je i deluje kao pravdanje, kao izgovor za nešto. Ne možeš da demantuješ, a da se ne posumnja da si ipak u nečemu kriv, pa umesto da ti se veruje, traži se sitnica koju kriješ. Nemoć, čista nemoć je ovladala čitavim našim društvom koje je zasuto morem lažnih informacija, koristoljubivih interpretacija i pokušaja da se istina zamagli i obesmisli.
Jer šta ono, naše društvo, radi? U nemom besu lupa vratima i baca se na krevet plačući, kao i ja sa šesnaest godina. Misli da izlaza nema jer je u adolescentskom verovanju kako je jedna izgubljena bitka katastrofa, jer nema strategiju, jer nije ovladalo cakama marketinga, jer se druži sa pogrešnim ljudima koji ga kinje, a zatim se izvinjavaju jer nisu mogli drugačije, morali su, muka ih je naterala.
Ostaje samo nada da ćemo jednom odrasti. Imati strpljenja i vere da saslušamo. Složiti kockice integriteta. Odbiti da verujemo kako nas vređaju za naše dobro. Pustiti glas. Imati mudrosti da odgovorimo.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca