– Еј… Чуо сам шта се десило, испричао ми је Иван све, јеси код куће сад, коначно?
– Јесам, не питај… Све мислим да сањам! Осећам се као последњи криминалац! Невероватно, еј, мене да приведу, па…
– Јао, господе Боже, па како су те ухватили? Што си уопште била напољу тако касно?
– Уф… баш сам пукла. Кад су ме приводили, помислила сам – како би ми било да немам батерију! Овако је све лакше!
– Батерију?
– Па, да, за техничко за Ацу. Он, јадан, оставио комплет у школи у касети, и чим је стигао задатак за струјно коло, пошаљем наставнику поруку на вајбер, лепо му кажем, ’Поштовани наставниче, ја сам Ацина мама…’ Објасним ситуацију, рачунам – нормалном човеку не треба много говорити, схватиће. Није одговорио, па да те не лажем, два сата!
– Е, што ме то нервира! И нама тако, чекаш сатима на одговор!
– Ма, безобразлук! Кад се коначно смислио да одговори, само што нисам пала! Каже, ’Поручите комплет преко интернета!’ Еј! Само ми још то фали, изгорех у овим рукавицама да се заштитим од вируса, а треба да примам неке курире да ми доносе комплет кући!
– Па, он није нормалан!
– Не питај ништа! Онда је Иван позвао кума Данета, његова ћерка исто осми, а знаш да је он професор на Електротехничком па јој је урадио то струјно коло, и она је послала наставнику снимак, и онда је кум понудио да позајми све што треба, али батерија била слаба, ја пробала да купим, и нема нигде, и зовнем Ану, знаш да живи прекопута нас, она хвала Богу има батерију! Нову! Ја се спакујем, рачунам – неће ваљда баш сад да наиђу, само тркнем преко, узмем батерију и идем назад кући, кад оно – међутим!
– Ух… Баш тад наишли?
– Баш тад! Нисам одмакла три метра од Анине зграде, чујем ’Стани! Стани’. У први мах нисам ни схватила да виче мени, наставим ја ка кући, кад видим ја ђаво однео шалу, чујем трчи њих неколико, ја се окренем, они стану, са маскама преко лица, виче један, ’Не прилази’! Ја се укопам, дигнем руке увис, питају ме за име, питају куда сам пошла, ја кажем – кући, они питају где живим, ја кажем ’Ено у оној згради прекопута’, питају да ли знам колико је сати, ја кажем, не знам ни који је дан, а камоли колико је сати… Кажем да сам ишла код другарице по батерију, почне један да виче ’Да, да, сви сте ви ишли по батерију?’, још каже да не смем да се спрдам са њима, ја покушам да објасним да се не спрдам, викне он да ћутим, све тако на размаку од пар метара… Један извади моторолу, пријави да има ’лице’ које не сарађује, иза тога ми нареде да уђем у полицијски ауто, нико ми не прилази, не додирују ме… Седнем позади, унутра један за воланом, а ови што су ме јурили уђу у онај црни комби, упале ротацију, и правац станица у Милана Ракића!
– И?
– Па, ништа и… Оставе ме у дворишту, кажу да улазимо један по један, и морамо да држимо растојање. А двориште пуно родитеља, видим један носи хербаријум под мишком, други са фото-апаратом око врата, мученик вероватно снимао нешто за физичко или грађанско, или шта већ, једна женица у руци носи темпере, друга ксилофон… Ја стискам своју батерију у џепу, и кажем себи, ’Добро је, Анђелка, бар имаш батерију! Не могу ти ништа!’
– И онда су те саслушали, претпостављам?
– Да, чекала сам једно пола сата да дођем на ред, могу ти рећи да је био јако фини тај који ме је саслушавао, кад је чуо да радим струјно коло чак је понудио да ми проследи свој снимак, има сина осмака, и све му је у телефону, али џаба – овај Ацин тражи да се сними и дете поред плоче, провалио да деца деле домаће… Овај у полицији каже да нон-стоп имају родитеље које приведу због прекорачења полицијског часа, разуме све, и он и жена раде све задатке за децу, још имају троје, љути се што има много домаћих, и све у задњи час, зато људи и закасне, шта ће… Рекао ми је да је од понедељка било приведено дванаесторо због батерије и четворо због ксилофона, троје због лопте за одбојку, и тако… Али, каже, мора да ме казни, таква су правила. Још сам добро прошла са педесет хиљада, могао је и сто педесет…
– Педесет хиљада?? Куку, сестро, оде цела плата!
– Не питај ме ништа!
– Ја не знам како ћемо изгурати ову школску годину, ја сам мислио да је ово до сада било тешко, а радили смо им домаће можда једном-двапут недељно. А сада… Сваки дан!
– Ма, лудница једна! За Јовану још и нема толико, али за Ацу – катастрофа. А пошто је осмак, то је много све важније, знаш, није ни сигурно да ли ће бити матурског или неће, сваког дана су информације другачије! Ако не буде, онда ће уписивати само према оценама, и морам да му дигнем просек.
– Наравно! По сваку цену! Ту нема циле-миле! Сад је најважније!
– Да.. До сада смо успевали да будемо одлични, надам се да ћемо и сада … Срећом, родитељи из разреда баш сарађују, делимо шта ће ко урадити, пријави се неко, рецимо, за енглески, неко други за руски, неко за географију, и онда поделимо слике, препишемо да не препознају рукопис, све по договору – не шаљемо у исто време, ако неко примети грешку јави свима, баш смо оно што би се рекло ’добри другови’. Али за ово нисмо могли, кажем ти зашто, можда је неко оцинкарио из осмог три, ту је једна мама урадила то струјно коло, и снимила из разних углова, и на разним подлогама, па су деца наснимавала своје гласове кроз неке апликације, и онда су сви послали исти рад, разумеш? Можда је неко одао, а можда је и сам провалио, тек свако је морао да уради за своје дете, схваташ?
– Да…
– Искрено, на измаку сам снага! И Иван и ја се убисмо од домаћих, преписивања, гугла и википедије, мука ми је више! А, молим те лепо, наставници кукају, њима је тешко, а појма немају кроз коју голготу ми пролазимо, још нам нико не плаћа, њих бар плаћају за то што раде. Сад њих треба да жалим?!
– О томе и да не говоримо! Уместо да су пустили и нас и децу на миру, ово прелази све границе! Свашта ћу да кажем на првом родитељском, кад год да буде!
– Е, то сам и ја рекла! Доста ми је!
– Да знаш! Па, је л’ стижеш то струјно коло?
– Стижем, сад ћу то да урадим, да стигнем и да га снимим пре него што оде у кревет!
– ’Ајде, да те не задржавам више, још треба да закасниш после свега шта си прошла! Чујемо се сутра…
– Важи, љуби своје, ћао!
Аутор: Маја Бугарчић
Напомена: Текст је шаљивог карактера, намера аутора и редакције није да било кога увреди.