Реците ми ако почнем да смарам. Маме умеју да буду страшно напорне.
Дајте ми знак кад моје шале постану глупе, а жеља за мажењем досадна. Никако да прихватим да сте одрасли и да љубљење, голицање и тепање некако не иду више.
Реците ако заједнички ручкови постану оптерећење а телефонски позиви обавеза. Добро… СМС или Вибер се не рачунају.
Реците ми ако вам је непријатно да причам ваше догодовштине из детињства и вадим старе слике. О првим љубавним писмима које још увек чувам да и не говорим.
Зауставите ме кад по ко зна који пут препричавам исти догађај, који је након толиког понављања још само мени смешан.
Не желим да будем ни мајка „лавица” ни најбоља другарица ни мама-мученица.
Желим само да вам буде топло око срца кад помислите на кућу, где год да сте.
Желим да сте сигурни у себе, смирени и своји.
А ја ћу то осетити. И ви ћете знати да знам. И то је довољно.