Dete je zrelo da nauči da čita i piše sa sedam godina, sve pre toga je čisto maltretiranje dece
Ana Vladimirovna Semjonovič je neuropsiholog, doktor psiholoških nauka, profesor na Katedri za kliničku psihologiju…
Autor je preko dvesta knjiga, među kojima su “Uvod u neuropsihologiju u dečjem uzrastu”, “Neuropsihološka korekcija u dečjem uzrastu” i praktičnih priručnika namenjenih psiholozima, pedagozima i roditeljima.
Ana Vladimirovna, kako se vi kao neuropsiholog odnosite prema ranom razvoju deteta, kada deca u uzrastu 2,5–3 godine počinju da uče da pišu, čitaju, računaju?
Kategorički negativno. Možemo kao primer navesti sledeću analogiju: je li dobro ili nije da čovek stupa u polni kontakt u desetoj godini života? Sasvim je jasno da dete ni fiziološki ni psihološki nije spremno za takav “eksces” i da iz toga proizilazi samo trauma. To je svima neupitno jasno i za to nisu potrebni posebni dokazi.
Postoje neurofiziološki zakoni razvoja mozga. Njegov energetski potencijal je ograničen u svakom vremenskom momentu i stoga ako trošimo energiju na neblagovremeni razvoj neke psihičke funkcije, nastaje deficit onde gde je trebalo da ta energija bude aktivno usmerena. Ako spoljašnja sredina traži da se izvrši neki zadatak, mozak će ga izvršavati ali na račun nekih drugih struktura psihe.
Period između druge i treće godine je period burnog razvoja senzomotorne i emocionalne sfere deteta. A ako počnete da ga učite da čita, piše, računa – da ga pretrpavate saznajnim procesima – vi mu time oduzimate energiju naročito od osećanja. I kod malog deteta počnu da se “kovitlaju” svi emocionalni procesi i otrgnu se neki programi somatskog (telesnog) razvoja. Vrlo je moguća pojava nekih disfunkcija, dete može početi nešto da boli, čak je moguće da se počne i lečiti.
Posledice te selekcije energije mogu da se ne pojave odmah pa da se u 7. godini počnemo čuditi otkud “odjednom” enureza [mokrenje u krevet], kako su se “odjednom” pojavili strahovi. Otkud u pubertetu “odjednom” dolazi do emotivnih padova, niko ne shvata zašto je dete postalo agresivno ili hiperaktivno.
Međutim, treba li ipak pripremati dete za školu? Ako treba, onda kada treba početi?
Tu se postavlja pitanje: šta znači pripremati dete za školu?
Da li je privikavanje deteta na elementarni dnevni raspored priprema za školu? Onda se to bezuslovno može početi od 2-3. godine. Dete uči da je doručak tad i tad, ručak tad i tad. Fudbal se igra u toj i toj odeći, u pozorište oblačimo to i to.
Priprema za školu u smislu učenja čitanja i računanja, naravno da je potrebna ali kasnije. To je odvajkada počinjalo sa četiri, još bolje sa pet godina.
Iz nekog razloga svi smatraju da saznajni procesi počinju tek kada je dete selo za sto i počelo da piše slova. A razvoj saznajnih procesa odigrava se zapravo i dok mama i dete šetaju kroz šumu i ona pita: “Vidi visibaba. Kakva je ona? Kakve su njene latice?” I zajedno sa detetom “savladava gradivo”. A onda kaže: “A evo ljubičice?” Potom pita: “Šta ti misliš, po čemu su njih dve slične a po čemu se razlikuju? I ovo je cvet i ovo je cvet.” Eto, to je razvoj saznajnih procesa. Kao rigidan neuropsiholog, uveravam vas da je to najbolja moguća “priprema za školu” u uzrastu 3–4 godine.
Isto to može da se radi dok dete sedi za stolom a mama ga pita: “Šta misliš, da li mi sada ručamo ili doručkujemo? A šta to imamo na stolu što nije bilo kada smo doručkovali?” Još je bolje ako mu dok postavljaju sto postavlja pitanja. Može da na primer zapita: “A šta ćemo staviti pošto ćemo da ručamo? Hoćemo li staviti čaše ili šolje?” I to je takođe razvijanje saznajnih procesa.
A kada baka čita unučetu priču naglas – nije li i to razvoj njegovih saznajnih procesa… A šta vidimo u praksi?
Po pravilu deca se preopterećuju. Pri tome dete ostaje apsolutno neadaptirano sa stanovišta normalnih svakodnevnih znanja. Postoji zakon: svaki razvoj kreće od očiglednog ka apstraktnom. Ako učimo dete od tri godine da piše slova i brojeve, mi taj zakon okrećemo naopačke.
A zakoni psihologije i evolucije moraju se izvršavati postojano, oni su jednako univerzalni kao Njutnovi zakoni. Narušavanje je moguće jedino na svoj rizik.
Ne govorim ovde o deci koja sa četiri godine sama vrlo lepo uče da čitaju. Ali praviti od toga univerzalni program razvoja, po mom mišljenju nije korektno.
Danas ima mnogo školica za razvoj umetničkih sposobnosti i roditelji praktikuju da u njih upisuju decu pre škole. Kako vi to komentarišete?
Neka to bude razvoj umetničkih sposobnosti tipa dramskih radionica, crtanje… Ali neka slova i brojeve ostave na miru.
Niko ne može da mi odgovori na pitanje: Zašto dete u drugom tromesečju treba da čita 152 slovnih znakova u minutu, a ne 148? I zašto to treba da je postiglo do 15. novembra a ne do 15. marta? Zašto je tako neophodno da čita brzinom od 152 znaka u minutu? Jer to niukoliko ne doprinosi razvoju intelekta niti daje neko znanje. Prema tome se ne treba odnositi nikako drugačije nego kao prema gluposti. Postoje individualne psihofiziološke osobine. Jedno dete će to pre ili kasnije postići, a neko možda neće nikada.
Nažalost, sada se neki razredi formiraju između ostalog i na osnovu brzine čitanja…
Ti ljudi nisu u toku da se informacija usvaja na razne načine. Sasvim je moguće da kod jednog broja dece usvajanje informacije uopšte nije povezano sa brzinom čitanja nego da je povezano sa totalno drugačijim faktorima, koji kod njih mogu biti sasvim lepo razvijeni. A eto, brzina čitanja da se kod njih, kao svi drugi procesi u vezi sa velikom brzinom, razvijaju malo sporije. Postoje razni tipovi ljudi i to se direktno tiče “brzinskih” procesa.
I ne samo to, čovek može da čita s kolosalnom brzinom a da pritom bude debil. Uzgred budi rečeno, u slučaju hidrokefalije osoba može imati odlično pamćenje, i znamo masu takvih osoba koje su uspele u političkoj ili profesionalnoj karijeri naprosto zato što vrlo brzo govore i mnogo citiraju. Samo što to nema apsolutno nikakav značaj za intelekt.
Na šta treba da roditelji, psiholozi, učitelji obrate pažnju kada treba odrediti je li dete spremno za polazak u školu? Da li davati dete sa šest godina ili je bolje sačekati?
Ja bih davala sa sedam jer je tako priroda odredila. Zato što se neurofiziološki upravo sa sedam godina formiraju proizvoljna pažnja i mnogi drugi mehanizmi mozga koji omogućavaju detetu da ima uspeha u učenju. Drugim rečima, mozak je spreman za to da dete sedi na jednom mestu 45 minuta.
Meni je, kao čoveku kome su poznati zakoni evolucije, očigledno da je ubrzavanje isto tako štetno kao i kašnjenje.
“Sve ima svoje vreme”, rečeno je u Knjizi Propovednika. A tamo su se trudili da ne govore gluposti. Tako da oni koji govore o ubrzanom ranom razvoju, neka pročitaju nju i biće sve u redu. Priroda za dve hiljade godina nije ništa novo izmislila.
Na šta bi trebalo da roditelji posebno obrate pažnju pre nego što pošalju dete u školu?
Poželela bih svim roditeljima da ne zabadaju glavu u pesak i da se ponekad prema svome detetu odnose kao da je tuđe, to jest da pogledaju na njega sa strane. Jer ako roditelj makar samo na minut izađe iz svoje uloge i zamisli da njegovo dete nije najgenijalnije na svetu, on će uočiti i nešto za šta bi, kad bi to bilo nečije tuđe dete, rekao: “Jao bože kakav užas!”
Ne plašim roditelje nego bih, naprotiv, htela da ih stavim u položaj normalnog odraslog koji vodi računa o svom detetu. Koji ne žmuri da bi se potom dosetio: “Niko ne valja, učitelji ne valjaju!” Pozivam na to da se nepristrasno razmotri: “Pogledajte zašto vaše dete ne kontaktira s drugom decom, zašto je agresivno?”
Treba umeti odnositi se prema svom detetu sa zadrškom, ne objašnjavati njegove osobine pukom neobičnošću, nego se posavetovati sa stručnjacima.
Stanovište neuropsihologa smo saznali. A imate li vi lično, proživljeno iskustvo u pogledu ranog razvoja?
Ja sam sa tri godine naučila bez problema da čitam, istovremeno sam učila i engleski i muziku. Ali ja sam imala bake i tetke koje su mi kad sam imala tri godine formulisale tezu koju sam naučila kao azbuku: “Tvoja sloboda se završava tamo gde počinje sloboda drugog čoveka.”
Pre dvadeset godina, kada je još postojala institucija bake, institucija normalnog lepog vaspitanja, mnogo ćoškova je na vreme ispeglano. Sada toga nema i nema ničega umesto toga. I zato, u celini sa orijentacijom na rani intelektualni razvoj, već danas se može izazvati emocionalno osiromašenje dečje populacije. Upravo to me plaši najviše od svega.
Obratite pažnju na to da govorite sa čovekom kome su od detinjstva objašnjavali da je vunderkind nad vunderkindima, samo je lenj. Tako da molim vas imajte u vidu da vam ovo ne govori dvojkaš nego uvek i u svemu lider. I taj lider kaže: “Ostavite decu na miru!”
Izvor: mreza-mira.net