Није, бре, родитељство међународна политика па да ми ту преговарате!

Телефон не зазвони до следеће раскрснице. Сасвим довољно да себерем мисли, дубоко удахнем и размислим: зашто мени моја мајка све ово прича? Зар сам је толико дубоко разочарала? Је л’ то она критикује мене или себе? Зашто не може да буде као пре? Или да буде као друге баке, да дође кад је замолим и кад је већ дошла да не звоца? Где је та срећна слика на којој су баба, мајка и унук насмејани?

mama-baka-unuk
Canva.com

– Какво је сад то измотавање, Марија? Каже, не воли да једе боранију, неће грашак, мршти ми се на гулаш. Још се нико на мој гулаш није мрштио!

– Добро, мама. Дај му да поједе супу па ћемо видети кад дођем.

– Супу да му дам? Шта ћемо видети? Ручак је сад, нема да му постављам четири пута. Кад стижеш ти?

– У превозу сам, мало је гужва, стићи ћу за неких пола сата отприлике. Можеш с њим још толико, зар не? – питала сам и угризла се за језик. С друге стране је кренула рафална паљба.

– Могу ли с њим? Могу ли с дететом од три године? Марија, ја сам вас троје очувала, није вам ништа фалило, је л’ да?! Ако немаш поверења у мајку није требало ни да ме зовеш да ти помогнем. Ако, тако ми и треба! Узела сам одмор да дођем у ову београдску џунглу, у ову твоју кутиј’цу од стана, немате где да се окренете и то ми је живот! Дете ти није довољно на свежем ваздуху, једе к’о птичица, још ми се на гулаш мршти! КОД МЕНЕ СЕ ЗНАЛО! Једеш шта ти поставим и нема устајања док се све не помаже из тањира! Је л’ било?

– Било. Мама, немам где да се држим у аутобусу, ево, стижем ускоро па ћемо причати…

– Ма каква прича, ви бисте само да причате! Није, бре, родитељство међународна политика па да ми ту преговарате! Ово је дете од три године што вам диктира живот! Код мене, богами, то тако не би могло!

– Мама…

– Не знам шта вам је фалило у паланци. Лепо сте имали и где да живите и шта да радите. Није велика плата, ал’ оно, дете има двориште да се истрчи, здраво поврће да једе… Је л’ тако, Јоване, пиле бабино?

Више је нисам чула. То је увек био исти монолог, све оно што је мајка упорно пребацивала и добацивала, али увек телефонски. Када би се нашле у истој просторији, у истим околностима ништа не би рекла. Уместо тога, слезала би раменима, подизала обрве, вртела главом и у крајњој линији – баш, баш, кад дође до кулминације у њеној глави – цокнула. Једном сам питала: шта је било, мама? Шта, шта је било? Ништа није било.

Па настави с истом мимиком и гестикулацијом.

Али зато преко телефона, језик дужи од телефонског кабла.

– Да се ја питам, јео би шта се послужи, ал’ здраво, домаће. Како твој муж каже „органски“?! Све бисте ви нешто органски, ал’ на крају – вештачки.

– Мама, у реду је.

– Није у реду! Дете вам нон-стоп болесно! Шта ви мислите, да то може тако, мало мало, па нема вртић? А кад крене школа? Шта ћете онда? Нећу ни ја моћи довека да вам помажем, видиш да ме све живо боли, сине. Шта ћемо кад умрем, а?

– Нећеш да умреш, мама. – кажем и видим благу нелагоду на лицу путника око мене. Запитам се, воде ли и они овакве разговоре, ови савршени људи којима не звони телефон као мени већ трећи пут откад сам ушла у аутобус. – Ево, стижем. – кажем, па изађем две станице раније из буса.

Телефон не зазвони до следеће раскрснице. Сасвим довољно да саберем мисли, дубоко удахнем и размислим: зашто мени моја мајка све ово прича? Зар сам је толико дубоко разочарала? Је л’ то она критикује мене или себе? Зашто не може да буде као пре? Или да буде као друге баке, да дође кад је замолим и кад је већ дошла да не звоца? Где је та срећна слика на којој су баба, мајка и унук насмејани? Звони поново.

– Само да ти кажем да је заспао, уђи тихо – каже шапатом.

Пењем се уз степенице зграде која мирише на добро познати гулаш. Ипак је скувала. Потрудила се. Дошла је. Хвала јој, али пресело ми је.

И ту схватим – толико се види да ми је пресело, да се не види колико сам захвална. Што не морам да тражим неку непознату жену која ће да причува Јована, што не морам да узмем боловање трећи пут за четири месеца, што је иако приговара, ипак подржала наш избор да се преселимо – на неки свој чудан начин.

Уђем у стан, видим Јована како спава, ушушкан к’о кифлица, рукама моје мајке. Она скупља веш са сушилице на тераси. Приђем, загрлим је и кажем: Хвала ти. Може сад кафа, а твој чувени гулаш после?

Дигне обрву, крене да заврти главом, па се негде на пола – насмеши.

– Може кафа, сине.

Aska - crna ovca i pisac. Kalinina i Lazareva mama. Žmuova. Budna već tri veka.