NIKADA roditelj (niti iko drugi) ne može da natera nastavnika sigurnog u ispravnost svog stava da pokloni peticu

24 januara, 2023

Kao neko ko je bio deo prosvetnog sistema, sada i jesam i nisam, a možda ću nekada ponovo biti, želim javno da se ogradim od trenutne slike koju prosveta šalje u etar.

Jedino čega se bojim je slučaj sličan nedavnom, kada je dete progutalo žir i ugušilo se. Ne znam kako bih i da li bih preživela da sam na mestu koleginice. Ležem i ustajem sa baš tim strahom.

Ali na “lakše”, svakodnevne teme, imam da kažem “samo” ovih 14 stvari.

1. NIKADA roditelj ne može da nagovori čoveka sigurnog u ispravnost svojih stavova ni da da peticu, ni da da jedinicu. Njihovo je da pitaju, naše je da pojasnimo, argumentujemo i postupimo prema svom profesionalnom stavu. To može da bude neprijatno. Mi nismo deca i spremni smo i svesni da nijedan posao nije uvek prijatan. To je normalno. Niko ne unosi u dnevnik ocene osim UČITELJA ili NASTAVNIKA koji je na to pristao. Ili su mu ocene menjale KOLEGE. Roditelji nemaju pristup upisu ocena direktno, a indirektno je posrednik – ko? Kolega. Kriviti roditelja je, u takvoj situaciji, besmisleno.

2. POŠTEN čovek gubi posao, ako treba, ali ne briše ukore deci uticajnih roditelja, posebno ne deci političara. Zna da će doći inspekcija, poznaje Zakon i uredno vodi evidenciju. Neka dođe inspekcija, pa šta? Njihovo je da provere.

Ali! Pre ukora, mora da se drži ČOS, pojačan vaspitni rad, obaveste roditelji, obave razgovori. Ako toga nema, onda brišemo to da smo “pod pritiskom” i brojimo u “neodgovornost”. To je praksa. Ko može da menja Zakon? Sigurno ne roditelj, još manje đak.

3. Ko ne želi da radi “po narudžbini” ne prima velike poklone, ne zapošljava bratovu decu u školu u kojoj radi, ne pristaje na političke ucene, ne ide na zimovanje u sred radnih dana, drži dodatnu i dopunsku nastavu, kao i ČOS i ne traži 100% znanja od dece za 5, jer ni sam ne zna 100% predmet koji predaje.

4. Prosvetni radnik nikada nije drzak i nadobudan jer nešto treba da objasni, već je svestan da je upravo to odabrao za svoj poziv.

5. Prosvetni radnik posredno ulazi u domove, brakove, čitavu porodičnu dinamiku i svoje ponašanje mora da prilagodi poslu i ustanovi u kojoj radi. Obrazovnoj ustanovi. Ne može da se ponaša kako želi. Niko na svom radnom mestu to ne bi smeo.

6. Prosvetni radnici drže časove i vode evidenciju o svom radu. To su radne obaveze. Onaj ko se odluči za taj posao bi trebalo to da zna pre odabira zanimanja. Mislili smo da se u školi radi šta? Da sva deca ćute i prate nastavu? Vole da uče i svi su lepo vaspitani? Da su svi roditelji osvešćeni i prijatni? Naravno da nisu.

7. PROSVETNI radnik je svestan da ne radi na naučnom institutu, već u ustanovi u koju ide 7-8% budućih intelektualaca i 92% (okvirno) đaka koji će svoj životni vek provesti sa srednjom stručnom spremom i zbog izostanka ambicije, intelekta ili bilo čega drugog ne bi smeo nikoga da ponižava. Može da ponudi znanje, ako ga ima. I ako ume da ga prenese. I mnogo manje bitno – da oceni.

8. Ali, da li je manje bitno? Nekada je postojao budžet i SUfinansiranje, a sada je fakultet mnogima nedostupan, ako nisu na budžetu. OCENA je, baš zbog toga, postala vrlo bitna i za to je krivo Ministarstvo, a ne roditelji.

9. Kada u javnom prostoru mešamo ponižavanje i podučavanje, sramotimo se.

10. Ako nam je suspenzija dokaz da se borimo za znanje, imam li pravo da zaključim da su svi koje nisu suspendovali nikada (a ne bar 3 puta) odustali od znanja?

11. Da li banku zanima šta klijent misli o kamatnoj stopi? Ne. Ima li papire koji pokrivaju taj stav? Ima. Može li da radi šacometrijskom metodom? Ne može. Ima li pritiske? Ima. Tako je u svim profesijama.

12. Da li je svako ko ne zna matematiku, hemiju, istoriju… glup, nesposoban, klošar i propalitet? Nije.

13. Da li izazivanje sažaljenja vodi ka rešenju? Ne. Da li javno iznošenje svih problema neke profesije daje “vetar u leđa” bahatima da se još više bahate? DA, jako.

14. Da li obuke na ove teme drže ljudi koji to najbolje znaju? Ne.

Žao mi je što moja struka , u velikom broju, na sve ovo gleda potpuno drugačije i neće nas oprati ni Dunav, ni Sava.

Autor: Snežana Golić, pedagog sa iskustvom u vrtiću, osnovnoj i srednjoj školi, danas osnivač studija Faktor u kom radi sa više od 300 dece i 600 roditelja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "NIKADA roditelj (niti iko drugi) ne može da natera nastavnika sigurnog u ispravnost svog stava da pokloni peticu"

  1. Nastavnik kaže:

    Pošten čovek brine o SVOJOJ deci i porodici takođe i neće dozvoliti da njegova deca ostanu bez hleba. Da, brine se da ne ostane bez posla, uslova za kredit, sredstava, jer je zaposlen na ugovor na po dva meseca i da, lako je dobiti otkaz i lako je da vam se zatvore brojna vrata za buduće zaposlenje ako ne radi kako mu se diriguje. Često se to do nas traži. U današnje vreme lukzus je prijuštiti sebi da se ostane bez posla na nekoliko meseci i tražiti nov posao dok se dugovi gomilaju. Zasto se sa većim delom ovoga slažem, ali sa ovom tačkom ne. Uzmite u obzir to da ne rade svi u velikim gradovima gde ima veće ponude posla i van struke. Da li su za to krivi roditelji-ne, nego država!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama