Када се говори о образовању у Србији, слика која се исцртава далеко је од оне коју би једна земља која тежи европским стандардима требало да прикаже. Док политичке дебате и министарства уверавају јавност у реформске напоре, стварност у учионицама, ходницима школа и домовима учитеља и ђака прича потпуно другачију причу. Децембар 2024. године затекао нас је усред системске кризе у којој су просветни радници у штрајку, инфраструктура запуштена, а деца оптерећена до границе издржљивости.
Притисци и репресија: Штрајкови као начин комуницирања
Година 2024. биће запамћена као период интензивних штрајкова и протеста у образовању. Просветни радници у Србији обуставили су наставу више пута током године – најпре у мају након бруталног напада на професора у Бачкој Паланци, затим у септембру и новембру када су организовали вишенедељне акције скраћивања часова на 30 минута, а онда и поновно крајем децембра када су одбили понуду Владе.
Захтеви нису били нереални: изједначавање почетне плате наставника са републичким просеком, боља заштита од насиља и унапређење услова рада. Почетна плата наставника тренутно износи око 106.000 динара, што је и даље мање од просечне плате у Србији и мање од плате наставника у Хрватској, Црној Гори, Бугарској, Мађарској, Румунији, па чак и Албанији.
Проблем није само у висини плата. Србија за образовање издваја само 3,5 одсто БДП-а, што је далеко испод просека Европске уније од 4,7 одсто. То директно утиче на квалитет сваког сегмента образовног система.
Инфраструктурни распад: Школе које се распадају док деца уче
Стање у школама свједочи о годинама занемаривања. Од укупно 4.500 школских објеката у Србији, само једна трећина задовољава основне стандарде. Опремљеност варира драстично – од само пет одсто у сеоским до 65 одсто у градским школама. Чак 40 одсто школа нема фискултурну салу, а десет одсто не поседује ни двориште.
Оваквих примера има на стотине широм земље. Многе школе немају основну опрему, зидови пуцају, инсталације су дотрајале, а о модерним наставним средствима да не говоримо. Док приватне школе нуде таблете, паметне учионице и Google Technology Classroom, већина државних школа једва обезбеђује основне услове за наставу.
Претрпани наставни програми: Превише предмета, премало времена
Ученици у Србији суочавају се са оптерећењем које је често немогуће поднети. Од петог разреда основне школе, ђаци похађају велики број предмета – математику, физику, хемију, биологију, географију, историју, српски, два страна језика, физичко, музичко, ликовно, технику и технологију, информатику… Листа се наставља, а сваки предмет захтева припрему, домаће задатке и учење.
Наставни програми нису прилагођени узрасту нити капацитету детета. Уместо да образовање подстиче радозналост и критичко мишљење, оно постаје трка за петице, меморисање чињеница и стална борба са временским притиском. Деца долазе кући исцрпљена, без енергије за додатне активности, хобије или једноставно – играње.
Велика одељења: Масовна настава без индивидуализације
Закон о основном образовању прописује да одељење може имати до 28 ученика, а изузетно уз сагласност Министарства до 31 ученика. Ово је смањење са претходних 30 ученика, али и даље представља велики број за квалитетну наставу. У појединим београдским гимназијама и средњим школама годинама су постојала одељења са чак 33-34 ученика.
Просечно одељење у Србији има 19 ученика, што је теоретски прихватљиво, али та бројка сакрива велике разлике. У градским школама одељења су претрпана, док истовремено у сеоским подручјима има школа са свега 10 или мање ученика, па чак и школа које раде због једног ђака.
Велики број ученика по одељењу онемогућава наставницима да се посвете сваком детету индивидуално. У таквим условима, они са посебним потребама, даровити ученици, као и они који спорије уче – сви губе. Настава постаје униформна, прилагођена просечном ученику, а сви остали остају иза.
Смене: Школовање у два темпа
У многим школама у Србији, због недостатка простора, настава се одржава у две смене – преподневној и поподневној. Ова пракса, непозната у земљама Европске уније, представља додатно оптерећење и за ученике и за родитеље.
Деца која иду у поподневну смену долазе кући увече, исцрпљена и неспособна да наставе са учењем или другим активностима. Њихов биолошки ритам је нарушен, ручак и вечера нису у редовно време, а родитељи тешко могу да ускладе своје радно време са школским распоредом.
Пројекат целоневне наставе, који је требало да уведе једносменски рад у 240 школа, остао је недовољно развијен. Основна идеја – да деца остану у школи после часова и имају организоване активности – има смисла, али без одговарајућег простора, додатног особља и финансијских средстава, то остаје само лепа жеља.
Тешки ранчеви: Терет који деца носе на леђима
Истраживања показују забрињавајуће податке: чак 60 одсто деце у Србији има проблеме са кичмом, а 22,4 одсто деформитете стопала. Један од главних узрочника су претешке школске торбе.
Препорука стручњака је јасна – тежина школске торбе не би смела да прелази 10-15 одсто телесне тежине детета. То значи да дете тежине 30 килограма (просечна тежина првака) не би требало да носи торбу тежу од 3-4 килограма. У пракси, ранчеви често теже и по седам килограма или више.
Разлог за ово нису само бројни уџбеници. Деца носе књиге за све предмете тог дана, свеске, прибор, опрему за физичко, музичко, ликовно… Све то се гомила у ранцу који постаје правна тортура за дечји још неразвијени кичмени стуб.
Када је пре више од 10 година 179 београдских школа добило додатне сетове уџбеника који су остајали у школи и ормариће за ученике, био је сјајан почетак. Нажалост, пројекат је убрзо прекинут и никад се није проширио на целу земљу. Данас деца опет носе целокупну „библиотеку“ са собом сваки дан.
Последице нису само физичке. Болови у леђима, врату и раменима утичу на концентрацију, умор се повећава, а мотивација за учење опада. Многа деца завршавају на рехабилитационим вежбама, приватним прегледима и третманима које родитељи морају да плате.
Недостатак стручног кадра: Одлив знања из система
Ниске плате, лоши услови рада, недостатак поштовања професије и константни притисци довели су до озбиљног проблема – мањка квалитетних наставника. Млади људи са завршеним факултетима не бирају наставнички позив. Радије одлазе у приватни сектор где су услови бољи и плате конкурентније.
Економиста Саша Вуксановић указује да заостајање зараде наставника у односу на привреду „може да укаже на потцењеност ове професије у друштву“, што заједно са лошим условима рада објашњава ниску заинтересованост младих квалитетних дипломаца за избор наставничке професије.
У неким школама ангажују се пензионисани наставници како би се попуниле празнине. Ово није одрживо решење, али без системске промене у вредновању образовања, тешко да ће се проблем решити.
Насиље у школама: Проблем који се не сме игнорисати
Мај 2024. остаје у сећању по бруталном нападу на професора Слободана Зорића у Бачкој Паланци, када га је бивши ученик претукао у школи. Овај случај покренуо је талас протеста и захтева за бољом заштитом просветних радника.
Влада је обећала измене Кривичног законика које би просветне раднике ставиле у посебан статус заштите, али имплементација иде споро. Насиље у школама – било вршњачко или према наставницима – не може се решити само строжим казнама. Потребан је целовит приступ који укључује превенцију, рад са породицама, психолошку подршку и стварање културе поштовања.
Пут напред: Шта је потребно?
Образовни систем Србије треба хитну и свеобухватну реформу. Не козметичку, већ суштинску. То подразумева:
1. Повећање улагања у образовање – са 3,5 на бар 5 одсто БДП-а како би се обезбеђила средства за реновирање школа, набавку опреме и адекватне плате запослених.
2. Смањење броја предмета и рационализација наставних програма – мање садржаја, више дубине. Фокус на критичко мишљење, а не меморисање.
3. Смањење броја ученика у одељењима – оптимално 20-24 ученика како би наставници могли да се посвете сваком детету.
4. Увођење једносменског рада – уз обезбеђивање додатних просторних капацитета и ваннаставних активности.
5. Растерећење школских торби – ормарићи у школи, додатни сетови уџбеника и дигитализација материјала где је могуће.
6. Подизање друштвеног статуса наставничке професије – кроз адекватне плате, боље услове рада и стручно усавршавање.
7. Изградња нових школа и реновирање постојећих – образовање мора имати приоритет у државном буџету.
Закључак
Школа не би требало да буде место патње, већ простор раста, учења и развоја. Деца не би требало да се суочавају са распаднутим тоалетима, пренатрпаним учионицама и ранчевима који им уништавају кичму. Наставници не би требало да штрајкују да би имали плате на нивоу просека, а родитељи не би требало да брину хоће ли њихова деца бити безбедна у школи.
Док године пролазе, а проблеми остају нерешени, губимо генерације потенцијалних лекара, инжењера, научника, уметника. Не због недостатка талента, већ због недостатка услова у којима тај таленат може да се развије.
Образовање није трошак – то је инвестиција. И док год се то не схвати и примени у пракси, Србија ће остати загљављена између обећања о европском путу и сурове реалности заостајања за комшијама који су тај пут већ одавно кренули.
Време је да престанемо да гледамо школство као нужно зло које мора да постоји, а почнемо да га третирамо као стуб на коме почива будућност једне земље. Јер ако образовање пропадне, пропада и све остало.