Prolećni, letnji ili zimski raspust je vreme dečjeg odmora i detetu treba dozvoliti da ga provede bez opterećenja.
Škola našu decu prebrzo uozbilji i “zatrpa” raznovrsnim informacijama, zadacima, i osećajem odgovornosti. Upravo zbog toga, deca raspust “jedva dočekaju”, i raduju mu se unapred.
Ovaj predah od škole potreban je čak i detetu koje je tek nedavno postalo đak, i koje ima odlične ocene.
ZAŠTO JE ODMOR, TO JEST RASPUST NAŠOJ DECI TOLIKO DRAGOCEN?
1. Škola je stresna. Školski stres čine: obaveze (stalno učenje, ocenjivanje, povremene ili stalne teškoće u praćenju gradiva, otpor prema pojedinim predmetima ili nastavnicima), vaša očekivanja i pritisak da dete uči, dokazivanje (pred sobom, vama, vršnjacima, učiteljima), pritisak vršnjačke grupe (od iskušenja da se uradi nešto nedozvoljeno ali izazovno, pa do toga da se otvoreno i jasno izjasni o svojim osećanjima).
Učenje unapred
Nema efekta vežbanje, na primer matematike, unapred. Razmislite. Ako vaše dete ima dobre ocene iz matematike, razumeće gradivo koje je predviđeno programom kada bude došlo vreme za to, u okviru časova. Sa druge strane, ako mislite da će mu vežbanje unapred pomoći da razume gradivo kada ga budu prezentovali nastavnici, mnogo je verovatnije da će ga do tada zaboraviti, nego da će mu to biti neka dodatna potpora. Razlozi za stres mogu biti i “sitni”, na prvi pogled nevažni (na primer, rano ustajanje može uticati na neispavanost, a samim tim na lošu koncentraciju na času, na lošije ocene u školi), ili pravila koja važe samo u školi, ali ne i kod kuće (da se više sati sedi mirno, da dete bude stalno uredno, poslušno, da ne zakašnjava, da digne ruku kada hoće nešto da kaže).
2. Deci je potrebno opuštanje. Odrasli koriste mnoge mogućnosti za opuštanje: sport, šetnje, slušanje muzike, viđanje sa prijateljima, čitanje… Deca tih mogućnosti nemaju, ili ih ne poznaju. Često nemaju priliku ni da prihvate (prerade) određena dnevna dešavanja, jer se iskustva prebrzo preklapaju i nova potiskuju prethodna. Međutim, i ta “neprerađena” iskustva deluju u podsvesti i mogu prouzrokovati različite stresove.
3. Nije istina da je njihova jedina obaveza samo da uče. Kada kažete detetu: “Tvoje je samo da učiš”, napravili ste više grešaka istovremeno. Vaše dete, 1verovali vi ili ne, ima svoje probleme, čak i kada vi toga niste svesni. Dodatno ga opterećuju i vaša očekivanja, koja se ne svode samo na učenje, već i da zadrži sve svoje navike i ponašanja kojima ste zadovoljni, da ono loše izmeni ili pretvori u one navike kojima ćete (opet vi) tek postati zadovoljni.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor:Yumama
Evo kazem nije tacno. Najvise 14 dana odmora.Ostalo vreme treba posvetiti kontinuiranom radu i vezbanju stecenog znanja.dete koje ne radi u toku letnjeg raspusta, dodje u skolu kao da za gradivo od prethodne godine nije ni culo.Radim godinama sa decom i znam o cemu pricam.
Deci treba raspust! Mozak na „ispašu“. Imam troje i različiti su. Moje je iskustvo: ko hoće da uči i lako usvaja znanja, sa voljom (ili zna kako da uči) raspust mu ne predstavlja nikakvu prepreku koliko god trajao. I obrnuto. Potvrđeno!
Potpuno se slazem sa Vama. Izgleda da bi neki roditelji voleli da su im deca od rodjenja odrasle osobe. Deci je potreban odmor od skole, obaveza, potrebno im je da imaju detinjstvo. Mislim da je vec odavno dokazano da deca koju roditelji nisu pustili da uzivaju u detinjstvu, koju su zatrpavali mnogobrojnim obavezama, kada odrastu naprosto „podetinje“ jer se nekako osecaju nedoraslo, osecaju da su propustili nesto jako bitno i to pokusavaju nekako nadomestiti. Zato mislim da deca pored obaveza moraju imati i vremena za igru i druzenje da bi izrastali u zdrave licnosti.
Nije bas tako praksa ne opravdava Vas stav.
Upravo praksa i opravdava moj stav. Svi koji se bave decom na bilo koji nacin znaju da deca navise i najlakse uce, shvataju i upoznaju svet kroz igru, a ne kroz nametnute obaveze. Jos jedna jako bitno pitanje za roditelje je sta im je prioritet : nesrecno i vise „uspesno“ ili srecno a mane „uspesno“ dete, tj. kada deca odrastu da li zelite da budu srecni ljudi poljoprivrednici, cobani, automehanicari,…ili nesrecni bankari, direktori,… Meni su mnogo bitnija srecna deca, bez obzira cime ce se baviti jednog dana. Kad su deca srecna, voljena i imaju podrsku roditelja mogu postici sve sto zele u zivotu, a sa druge strane previse nametnutih obaveza i ogranicavanje dece dovesce do toga da dete preskoci najvazniju fazu u svom odrastanju, tj. detinjstvo, i onda se cudimo kako to da je neko do polaska na fakultet bio odlican djak, a onda studira po 15 godina, kako je neko do srednje skole bio divno, mirno dete, a onda se „pogubilo“. E, to su rezultati preskakanja igre, druzenja i slobodnog vremena u detinjstvu, to su rezultati nametnutih obaveza, bez postovanja decijih zelja i njihovih licnosti. Da li mislite da bi Nikola Tesla postigao to sto jeste da je radio ili ucio od jutra do mraka u svom detinjstvu?
Radim sa decom 10 punih godina,sva deca su sada vec uspesni studenti neko su jos djaci nista im nije falilo sto su kreativno provodili raspuste na moje upute.Da postaju ljudi koji su stabilni i stalozeni,a radili su na sebi nisu gluvarili.
Uvek neka „borba“ mišljenja! Čovek lepo ne zna koga da „sluša“…. u stvari ne treba nikoga da sluša….Svaka čast svakome… ali roditelj NAJBOLJE poznaje svoje dete. Tačka.