Dragi moji bivši đaci,
Nadam se da ste na našim zajedničkim časovima naučili od mene makar upola onoliko, koliko sam ja od vas. Često sam uz vas dobijala rogove, ali još češće krila, najpre poletarca, a zatim orlovska. Izvinite što sam u cilju postizanja ozbiljnosti neretko navlačila masku ravnodušnosti u trenucima kada su mi obrazi drhtali od napora da zadržim gromoglasan smeh, a kapci poigravali u borbi protiv navirućih suza. Oprostite mi ako vas nisam dovoljno hvalila i dovoljno kritikovala. Istina je da sam se ponosila vama, svakim vašim naporom i napretkom, ne u smislu dobrih ocena, koliko vašim karakterima, sposobnošću da istražujete i razumete svet oko sebe čistim srcem i posmatrate ga očima kojim ne umeju gledati, ni videti mnogi odrasli ljudi. Svaki dan bez poznatih lica i graje, za mene je kao fatamorgana. Godine prolaze, a još uvek slikovito pamtim raspored vaših malih persona po klupama i boju glasa svakog ponaosob.
Jeste, bili ste bučni i grlati kad ne treba i tihi kada treba… Nije me na posao vodila ni redovna plata, ni par zvaničnih cipela koje sam mrzela, niti prirodno klimatizovan prevoz u fazi raspadanja, koliko želja zbog koje bih bosa prepešačila sve kilometre i prepreke, makar me plata i zaobišla na tom putu. Moj skromni radni vek od tri godine, učinio me je trajno bogatom.
Kada god ga se setim, sećam ga se sa osmehom koji dugujem vama, a osmeh je od neprocenjive vrednosti, što uglavnom shvatimo tek kada ga izgubimo. Nikada nisam stigla da vam se zahvalim na svim nezaboravnim trenucima- komičnim, tragičnim i hororističnim I na tome što ste me vratili u detinjstvo.
Preko noći ste odlepršali iz gnezda bezbrižnosti i detinjstva u nemilosrdna prostranstva odrastanja. Nije mi ispod časti ni da priznam da su me neki vaši sastavi naveli na dublja razmišljanja od poznatih književnih dela. Bilo je i onih od kojih sam imala noćne more, u kojima ste me izveštavali o napadima svemiraca, invaziji krvoločnih medveda koji prete čovečanstvu, kriminalcima, kafanskim tučama i lokalnim mafijašima. Trebalo je nakon takve literature zaspati snom prosečnog čoveka
Imala sam često potrebu da pobegnem sa časa, ali sam vas učila da se od problema ne beži, pa nisam smela da vodim dvostruku politiku.
Na kraju školske godine iz učionice su, u mojim očima, izlazili samo borci i pobednici. Šta god da ste izabrali za buduću profesiju, budite ponositi. Da nema pekara- narod bi bio gladan, da nema vozača- ne bismo išli na more i stizali na posao, da nema šminkera i frizera mnoge slavne ličnosti bi bile obični prolaznici, da nema medicinskih sestara- mnogi bi životi uz današnje lekare bili izgubljeni. Ako budete nastavnici, nemojte nikada kažnjavati đake za neznanje, umesto toga naučite ih!
Nemojte rušiti svoje đake, pružite im obe ruke, ruke znanja,prijateljstva i iskrenosti čak i kada ih odbijaju, budite uporniji od njih. Nikada ne gubite veru i ne oduzimajte je nikom. Svakom neuspehu prkosno pogledajte u oči i ne sklanjajte pogled dok ne budete stajali licem u lice sa uspehom. Neka vas dečje neznanje i letargičnost ne razočarajy, neka vam budy podsticaj i izazov.
Učenike učite da svakog dana zablistaju u punom sjaju, ne odelom, šminkom i frizurama, ne besprekornim znanjem ni najvišim ocenama, već dobrim delima.
Ena Nedić