Roditelji se nekada nisu bavili dečijom dosadom. Ako se dete požali da mu je dosadno, odmah dobije neki posao. Zato se sa dosadom patilo u tišini. Danas dosadu roditelji smatraju ličnim nedostatkom jer im je sugerisano kako vreme sa detetom mora biti kvalitetno.
Nekada su roditelji birali TV program. Bilo je i sadržaja za gledanje zajedno. Danas su neprekidno uključeni crtaći čak i kad su deca zabavljena nečim drugim. Roditelji stižu na red tek u kasne noćne sate ili se snalaze sa telefonima i tabletima.
Ručalo se zajedno. Pristojnost i red su bili neophodni. Bez laktova na stolu, bez previše razgovora, bez otezanja i muljanja po tanjiru, bez mogućnosti da se meni odbaci. Danas deca sastavljaju jelovnik. Jedna mama priča kako pravi ćufte veličine klikera jer mlađe dete samo tako voli. Smuti je zamenio voćku koja se grize, variva su proterana kiselim grimasama, ispred svake brze hrane visi red, hleba i masti je prosto, poparu gazi heljda i čija, pekmeza nema ni na palačinkama. Idilična slika porodice oko stola zamenjena je slikom porodice ispred televizora. Svi u ruci drže fišeke sa hranom iz dostave. Ili grickalice. Ili limenke. Ne gledaju se, sede u istoj liniji.
Nekada je ulogu lokalnog pozornika obavljala uvek budna komšinica. Znala je svačiji raspored, pamtila odstupanja, nalazila način da roditeljima saopšti kako se koje dete ponaša na ulici ili tokom igre. Ta komšinica je svima išla na živce, ali su njene komentare i žalbe procesuirali u svoja četiri zida. Ona je bila portparol javnog mnjenja koje procenjuje nivo vaspitanja svakog deteta. Danas se niko tuđem detetu ne sme obratiti, čak i kada bi to bilo neophodno, čak i kada iza svega stoji dobra namera. Jer roditelji smatraju kako je dete samo njihova stvar, oni određuju lična pravila, bilduju modele, ne trpe prigovore, ne uviđaju da dete ne raste u ličnom mehuru. Već u interakciji sa svetom oko sebe.
Javljanje na ulici i obraćanje na Vi su bili nekad obavezni. Odrasli i deca nisu bili drugari. Čak i tokom igre bilo je jasno ko je ko. Persiralo se svima koji nisu deo porodice: daljim rođacima, prodavcima, komšiluku, kućnim prijateljima. Imalo je to veze sa formiranjem pozitivnog autoriteta i pristojne distance, uvažavanjem lica koje dete susreće. Danas je TI sveobuhvatno, nekad i u školi tokom prvih razreda.
Svaka zgrada i ulica imala je utvrđeni „kućni red“. Tako se zvao, bio okačen po haustorima ili usvojen bez vidne objave. Znalo se vreme kada je zabranjena bučna igra, glasna muzika, deca su ulazila u kuće i čekala da vreme prođe, optužujući za to večno budnu komšinicu, ne shvatajući da civilizacija počiva na konsenzusu, ali ih je to učilo da za ličnu slobodu postoje granice. Nije bilo komunalne policije. Svako je poštovao pravila kao čin pristojnosti. Prekoračenja su dočekivana sa prezirom. Danas su „kućni red“ proterali, što iz sebične potrebe da u velikom gradu ipak polažu neprikosnoveno pravo na sopstvenost, što zbog radnog vremena koje je jedna od retkih stavki prepisanih sa evropske agende.
Odrasli su nekad razgovarali međusobno i bilo je nezamislivo da ih dete u tome prekida. Ako tema nije bila za dečije uši, dete je bilo zamoljeno da izađe. Danas vidim parove koji komuniciraju isključivo preko deteta. Neki čak i tepaju oponašajući rečnik svog naslednika. Danas je odraslima uobičajeno, nekad i simpatično kada dete upadne usred rečenice sa zahtevom, opaskom, primedbom, kada vodi glavnu reč, kada se razgovor moderira prema njemu. Tema se napušta, zahtev se ispunjava bez odlaganja, pohvalno se ističe zainteresovanost deteta za sve i svašta, ganuto se odgovara. Bitni razgovori među odraslima se ostavljaju za sate kada su deca u krevetu.
Dete se nekada oblačilo prema uzrastu. Kad garderoba omali, cipele se pocepaju, kupuje se novo, najčešće sezonski ili se zgodno veže za neki praznik. Novo se nosi u školu, u šetnji po gradu, u gostima. Staro se cepa u igri po ulici. Neiznošeno poklanja mlađima. Danas su dečiji garderoberi prenatrpani. Deca nemaju vremena da u istoj majici porastu do nove, da zamene tesne patike, iščekuju i raduju se kupovini. Po parkovima, obučeni kao sa piste, trpe grdnju jer su zagazili u prašinu, jer im je pesak ušao u preskupe cipele, jer je po raskošnom printu ostala šara od lopte. Starija deca se ravnjaju po ceni patika i trenerki isključujući iz društva one koji ne prate trendove. Za ta praćenja roditelji podižu kredite, odriču se neophodnog, ali se statusni nivo, bez obzira na dronjav novčanik, mora očuvati. Otešnjale markirane patike, kratke pantalone i ajfone sa polupanim ekranima nasleđuju roditelji, jer njima je i to dobro. Bitno je da dete sve ima.
Jednako je i sa igračkama. Dečije sobe liče na skladišta. Od plišanaca do lego dvoraca, kolekcija automobila raznih sorti, lutaka koje se reklamiraju kao nužne, do traka, crtaćeg pribora, mini štafelaja ukoliko je dete pokazalo mrvicu dara, stikera, delova starih igračaka, malih kuhinja, sudića i plastelina. Često čujem od roditelja kako dete ima sve, a ni sa čim se ne igra, probija se kroz krš ili ga šutira kako bi moglo da prođe. Ili prospe sve kutije, uzme nešto, pa mama u sitne sate ponovo slaže i sortira, dobacuje kako će sve pobacati, ali ne radi to jer se nada naknadno probuđenom interesovanju. Ali, ne biva. Prezasićenost i osećaj kako im sve pripada čim pokažu prstom od deca stvara trenutne konzumente. Ukida im se pravo na čežnju, radost kada iščekivanje preraste u stvarnost. Ukida im se mogućnost da stvaraju, osmisle neke svoje igračke, ukomponuju ono što imaju i dodaju ono što nedostaje. Prezasićen je isto što i prejeden, prepijen, preumoran. Imaš sve, ali ne možeš više.
Nekad i danas. Različiti vaspitni modeli i drugačiji položaj deteta u društvu i porodici. Svaki ima svoje mane. Treba naći sredinu. U tome je najveće mudrost. Ali pre svega treba shvatiti da roditelji ne žive ZA decu. Žive SA decom. Ona ne traže žrtvu, brisan prostor, celodnevnu posvećenost, iznemoglost u stavu i mlitavost u pristupu. Treba im prostor, mir, sloboda, ljubav. Neophodna im je granica. Nužna im je želja da porastu, uklope se u svet koji postoji, nađu sopstvenu sreću i budu sigurni da je sve rezultat njihovog izbora i truda.