”Mi imamo izuzetne pojedince. To vidimo kad pogledamo neke učenike koji osvajaju nagrade na ozbiljnim takmičenjima i to u oblastima u kojima nije lako ostvariti taj vrhunski nivo. Ali čini mi se da to nije rezultat našeg obrazovnog sistema niti toga što mi kao društvo podržavamo obrazovanje. To su jednostavno neki izuzetni talenti koji uspevaju u pustinji da procvetaju. Ali mi kao društvo ne možemo da se oslonimo samo na pojedince.”, rekao je profesor Aleksandar Baucal, gostujući u BUKA podkastu.
Ističe da su to uglavnom oni pojedinci koji još više procvetaju kad odu iz našeg društva jer je ”očigledno da je društvo postavljeno tako da se ne vrednuju znanje, kompetentnost, odgovornost prema onome što radiš, već prvenstveno lojalnost”.
”Mi kao ljudi, gledajući čisto biološki, nismo rođeni ništa ni pametniji ni gluplji od svih drugih ljudi na ovom svetu. Ono što pravi razliku je kvalitet obrazovanja, a mi smo tu zaglavljeni u slepom koloseku već više decenija.”, smatra prof. Baucal.
Priseća se i toga kako je obrazovni sistem izgledao kad je on bio učenik i student, 70-ih i 80-ih godina.
”Tada su obrazovni sistemi u Jugoslaviji bili na nivou onoga što je bio svet. Dobro je bilo to što je obrazovanje bilo dostupno svima, onima koji su rođeni u siromaštvu se moglo obezbediti da studiraju, dobiju stipendije. Manje ili više, obrazovni sistem je bio organizovan kao u ostatku sveta. Ali, od 90-ih godina, kad su ovde bili oni nesrećni ratovi, svet je napravio kvalitetaivnu promenu u obrazovanju, pa u mnogim zemljama koje su uspešne obrazovanje više ne liči na onaj model iz 80-ih godina, a kod nas je to nastavilo po inerciji da se reprodukuje, s tim što je sada situacija još gora jer, realno, naši političari su obrazovanje stavili na slepi kolosek pa ono, po principu entropije, samo propada.” – upozorava Baucal.
Objašnjava da se to propadanje jasno vidi po tome što nastavnici više nemaju autoritet jer njihova profesija nema realnu važnost u društvu, po tome što u škole kao zgrade ne ulažemo.
”Te naše škole, kao zgrade, propadaju. Kad uđete u školu, vi često vidite da to nije neko sređeno, uređeno mesto. Time se vama već šanje poruka da to mesto u državi, zajednici, nije važno. Učenici to vide. Zato i nisu motivisani, jer vide kako se mi odrasli odnosimo prema obrazovanju. Vide da mi njima stalno, nezavisno od deklarativnih poruka, na praktičnom planu šaljemo poruke da obrazovanje nije bitno, da znanje nije važno, da ni onaj ko te uči nije bitan… Kod nas je obrazovni sistem sveden na jednu značku. Hajde, sva civilizovana društva imaju obrazovanje, pa hajde i mi da imamo neke škole, da tu neki učenici kao nešto uče, nastavnici eto rade, direktor kao upravlja… I vi tako kad radite, ne možete se nadati dobrom rezultatu. Naše su škole zombirane.” – ističe Aleksandar Baucal.
Govoreći o reformama u obrazovanju, on kaže da su one važne i neophodne, ali da je isto tako bitno da budu dosledne i da se ne kreće svakih nekoliko godina ispočetka.
”A to je upravo ono što se kod nas događa. Svaki ministar koji dođe on stvara neku reformu ispočetka i taman je malo stvori počne da uživa u lepoti toga što je stvorio, dođe kraj mandata, dođe sledeći koji opet ponovi i sto. I mi se tako vrtimo stalno u krug i ništa ne uradimo. Zaista smo jako neodgovorni prema onima koji dolaze posle nas.” – upozorava profesor Baucal.
Plan i program je večita tema kada se povede razgovor o obrazovnom sistemu. Mnogi stručnjaci upozoravaju da ne prati savremene potrebe tržišta, pa ni savremenog učenika. Prof. Baucal ukazuje i na to da je vrlo teško i napraviti plan i program jer mi zapravo i ne znamo kakva su to znanja i veštine koje će biti potrebne onima koji danas sedaju u đačke klupe.
”Ključno pitanje je zapravo kako treba škola da izgleda, koje veštine i kompetencije treba deca da razvijaju, pa onda kako štoka da bude organizovana, kako njom da se upravlja. Eto, ako hoćemo da razvijamo kritičko mišljenje, onda moramo da im stvorimo prostor za to. Onda mora dete na časovima i to raznih predmeta priliku da pita zašto mi u ovoj školi funkcionišemo na ovaj način, zašto ne na drugi?
U našim školama pozicija deteta često je takva kao da je on gost u tuđoj kući. On dođe u školu, tu ga niko ništa ne pita, radi se ono što je neko drugi odlučio, a pozicija deteta je da sedi, sluša i reprodukuje. Posle 12, 15, 18 godina školovanja u takvom sistemu, nema šanse da će to dete zato što je napunilo 25 godina odjednom postati žongler s kritičkim mišljenjem.” – istakao je prof. Baucal dodavši da je suština obrazovanja to šta ono treba da podržava kod dece.
On veruje i da roditelji treba da imaju određenu ulogu u reformi obrazovanja, te da odluče kojim putem žele da idu njihova deca.
”Mi često pravimo reforme gde imitiramo neka rešenja, ali to budu fasade iza kojih nema suštine. Tako i Savet roditelja bude neko izigravanje učestvovanja, sad kao mi roditelji imamo priliku da debatujemo, ali znamo da je sistem centralizovan i da će se njemu desiti ono što kaže ministar, a ne ono što odluče roditelji. A vi čim ljude uvučete u neku aktivnost koja je unapred definisana kao besmislena, oni u tome ne ćele da učestvuju. Ako to želimo da promenimo, moramo da kreiramo tela kroz koja će se zaista diskutovati i to što se prodiskutuje, da oni kojima smo dali poziciju ministra, imaju neku obavezu i da uzmu u obzir.” – objasnio je prof. Baucal.