Професорка: По неписаном правилу, пред српску просвету су одувек стављани неиспуњиви задаци

фебруар 24, 2022

Приближава се месец март у ком се неизоставно мора прогласити рекордан број победа над свим и свачим.

Али, како ћемо победити изгубљене дане, сате, наставне јединице и реалност у којој су се, додуше незванично, сви сложили да просечан српски ученик пуне две школске године није савладао ни очекивани минимум школског програма? Једноставно. Нећемо ни мерити колико је савладао. Само ћемо објавити победу. На папиру немамо ниједног изгубљеног радног дана, самим тим нема ниједне пропуштене наставне јединице. Дакле, наша деца све знају. Можемо се мало и подсмевати европским земљама које су признале да су године короне њиховом образовном систему нанеле непоправљиву штету. Њихови часови и дани су изгубљени, наши нису. Њихова деца не знају, наша … добро, нема везе.

У тим неизгубљеним данима настава се одвијала свакако. Наставници у школи, деца код куће. Наставници код куће, деца код куће. Наставници код куће, деца која немају рачунаре у школи. Наставници у школи, нека деца у школи, нека деца код куће. А онда и наставници на боловању код куће (нема замене), сва деца у школи, прате час преко телефона. И није се губило. И не заборавимо учитељске комбинације: учитељ у школи држи наставу половини одељења, а онда исти тај учитељ истог дана држи наставу другој половини одељења. Добро, помислиће неко, били су и плаћени за двоструку норму. Али не, нису, што је такође специфична победа. Остварити двоструку норму са уштедом од 100%, тога нема ни код Јапанаца. Из Северне Кореје, додуше, немамо података.

Нашим неразмаженим и дигитално обученим наставницима није био проблем да наставу пребаце на дигиталне платформе у року од једног дана. Ако неко не верује за шездесетогодишњег географа ком су деца отварала електронски дневник и уписивала час јер му монитор зрачи главу и неће да зна за те ђавоље справе, е, ако неко не верује да је он одмах у понедељак ујутру одржао свој први час са дигиталне платформе на рачунару који нема, довољно је само да погледа у недељни извештај који је уредно и на време достављен педагогу, директору, локалној школској управи и самом Министарству. Час је педантно евидентиран и у електронском дневнику. И он, и сви остали, док је рубрика за примедбе испуњена суперлативима. Истина је, све пише. Наставници су победили своје страхове, незнање, једноставно, победили су себе као обичне људе и постали нешто као надљуди. И тај низ победа се наставља.

Знамо сви да је и педагозима и директорима било јасно да током једне ноћи велики број колега самостално није могао савладати све технолошке новотарије. И они сами били су принуђени да отворе десетине нових виртуелних простора на које је требало пребацити сву документацију да би школске управе и Министарство могло да испрати шта се и како ради за време нових околности.

По неписаном правилу, пред српску просвету су одувек стављани неиспуњиви задаци. Ко би и због чега гребао испод глатке површине савршених извештаја, кад већ зна шта би тамо пронашао? И ко би уопште био толики нечовек да гони несрећног географа за неодржан час у оваквим околностима? Али питање је ко се још правио луд, и у чију корист, када је онима којима је овај процес неопходан било очигледно да ствар не функционише? Кога смо лагали?

Зато нас је додатно збунило то што је после читавих годину дана отпочео и један подужи низ дигиталних обука за просветне раднике. Зашто обучавати људе који од првог дана све знају боље од европских колега? Словенци су се, према речима тадашњег министра, дивили нашој умешности и организацији, питали њега лично за све савете. Или: како је могуће да су људи тако победнички радили посао који не знају? Или: ко је имао користи од тога да нас учи нечему што смо годину дана већ упражњавали како се ко снашао?

Углавном, сви наставници у Србији данас, две године касније, знају да отпочну час у некој од дигиталних учионица, да окаче наставни садржај, а уколико техника дозволи, чак и да предају директно преко платформе, у реалном времену. Али час поменутог географа победнички стоји уписан још пре две године. Неизгубљен. Ко нам шта може?

Ако сте мислили да просвета не може даље од овога, преварили сте се. Једном давно, на почетку свега, ученик је рекао наставници да мора да инсталира микрофон у рачунар како би је чула она група која прати наставу од куће. Колегиница је смиреним гласом одговорила детету: „Не, душо моја, не треба микрофон, чују они мене кроз пројектор“. Такав наставник данас вероватно не постоји. Данашњи наставник за потребе свог часа сасвим једноставно инсталира екстерне уређаје, крекује програме, заобилази лиценце, води, на пример, преписку на енглеском са агентима разних апликација за квиз јер је уочио да су ученици пронашли начин да пробију систем. Прави своје системе и платформе. Снима наставу за РТС планету. Бесплатно, дабоме.

И када се све победе зброје, а могло би се о томе бар још оволико, остаје само питање ко ће поднети толико ордење, а да му се леђа не искриве. Можда је проблем у томе што смо победили целу Европу па нема ко ни да нас награди.

А можда у ствари ово и нису победе, можда смо ми у неком наметнутом и подваљеном хаосу сами научили да вадимо кестење из ватре, врућ кромпир из уста, можда смо сами спасавали дане и часове, без плана, помоћи, смисла и логике. Плаћали часове информатике, досађивали дивним и бескрајно стрпљивим младим колегама, ћеркама, синовима, ученицима. Нешто смо ми поручивали нашем Министарству, држави, било коме, али изгледа да још увек нисмо знали где се налазе микрофони. А техника је неумољива.

Можда то знају и сви они који би требало да осете одговорност за изгубљено дечје знање, неодржане часове због лоших рачунара, спорог интернета, кадра који се сам сналазио помоћу штапа и канапа. Због хитних противречних наредби које су збуњивале свакога, од директора до теткица. Због непостојања правилника који би организовао рад на даљину. Због непостојећег редукованог школског програма за ванредне ситуације, па је сваки факултет смео да одржи пријемни испит са захтевима као да су претходне две године школовања прошле оптимално. Због приватних часова које су многи родитељи плаћали од последње плате, изгубивши посао у општој кризи. Због неуролошких проблема српске деце која данас имају пажњу краћу од предшколца. Због савесних и поштених учитеља који су прихватили да раде дуплу норму, не знајући шта се дешава у њиховим кућама, са њиховом рођеном децом. Због свега онога што су захтевали од српске просвете, деце и родитеља, а да сами у трећој години ванредне ситуације немају ни један једини правилник који се на исту ситуацију односи. Изузев оних епидемиолошких који су се могли преписати било из које установе.

Можда знају, па ћуте и чекају да прође. У том тиховању помало подсећају на оне неспремне ђаке који жмуре и крију се иза туђих леђа све до звона, да их не би нико ништа питао. Ако баш неко инсистира на одговору, добије оно свим професорима познато: „Па што стално мене прозивате, ни Марковић није ништа учио!“ И тако један час, други, трећи, док не схвате да је касно за све. Само, док ученик који падне годину коначно осети да није дорастао систему који је желео да изигра, наше вође се тек када се све неповратно сруши осете као код куће. Лежерно, мало са висине, стаће пред новинаре са националних фреквенција и поручити да смо управо остварили још једну историјску победу. Непријатељи незаустављивог прогреса могу само да нам пљуну под прозор, а трула Европа и треба се стиди својих незадовољавајућих резултата. Ми се нећемо постидети никада.

Аутор: Станка ел Рабади, професорка из Шапца

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама