Kada se dese nepredviđene okolnosti, nedaće, tragedije, prva misao nam je da sačuvamo decu, sklonimo ih, zatvorimo im oči kao ne bi gledala ono što ne razumeju i što ih može obeležiti za ceo život. Osnovno je bračno pravilo: ne svađaj se pred decom. Važno pravilo u vaspitanju: ne psuj pred decom, jedi pristojno, govori razložno, neka svaki tvoj postupak bude svestan činjenice da dete ne uči iz reči, već gledajući i usvajajući obrasce ponašanja, prenoseći generacijama porodični model, lošim uzorima gađaš i decu svoje dece.
Dakle, uz dete, sa svim paketima pelena i kutijom Pavlovićeve masti, stiže i odgovornost. Za ljubav su spremni svi. Odgovornost je često diskutabilna. Neki pomešaju ljubav i odgovornost. Neki su nesposobni da bace preko sebe. Neki se preigraju, pa iz odgovornosti stignu u tiraniju prevelikih zahteva. Množina je faktora.
Jednako je i u školi. I u školu deca stižu otvorenih očiju noseći sa sobom porodične kofere, spremna da veruju, pamte i slede. Nastavnici, uz profesionalnu, imaju i ljudsku dimenziju. Vrlo brzo, od izraza moje odeljenje, stižu do moja deca. Opet, uz ljubav, dolazi i odgovornost.
Nekoliko puta sam bila u situaciji da svoju decu moram zaštititi od sveta koji ih ugrožava. Neke tragedije nismo mogli izbeći. Bili smo učesnici ili svedoci.
Prvi izazov su bile devedesete i reke dece izbeglica. Stizali su zamrli, sa drugačijim govorom i ponašanjem, iščupani iz prirodnog okruženja i izbačeni na nepoznatu obalu. Nekad besni, nekad potpuno poraženi. Neki borci, neki potonuli. Ali svi željni tvrdog oslonca i smeha koji im je ukinut. Njih je trebalo tešiti, naći im mesto na kome se kopčaju, proći kroz tri sloja kože, pomoći dovoljno tajno da to ne osete ni oni sami jer su milostinju odbijali ponosno noseći nametnuti krst, skloniti drugu decu kao svedoke davanja da bi se uklonilo sažaljenje. Bio je to hod po goloj strujnoj žici. Svaki pogrešan korak je pekao. Ali, vreme i ljubav su ravnjali čak i ono što je u prvi mah izgledalo nemoguće. Ova deca su polako srastala, okruženje ih je prihvatalo, okolnosti su im izlazile u susret.
Sledeći izazov je bilo bombardovanje. Očekivali smo ga u oktobru, stiglo je u martu. Sećam se tog dana po napola ispražnjenoj školi jer su roditelji na službi u vojsci, a bilo ih je prilično, svoju decu zadržali kod kuće. Upozoravali su i nas ostale, ali je to izgledalo tako nemoguće i daleko. Bombe su pale uveče i razjurile nas. Decu nismo videli do naredne školske godine. Kada smo se vratili u učionicu, razgovor je dobio anegdotski ton. Svako je pričao kako se snalazio dok su bombe padale. Preživeli smo i osećali to kao pobedu. Strah i žrtve su bili daleko, mir je zahtevao pogled u budućnost i opet je vreme učinilo svoje. Izgledalo je kako iz prašine ruševina izlazimo neoštećeni, deca su dobro, veseli su, niko nije osećao kako se negde duboko ožiljak ukrutio, pa će neminovno početi da žulja.
Velike poplave su nas razjurile na sličan način. Višednevne kiše koje su najavile opasnost, bile su u početku samo povod za nerviranje, ali Sava je napredovala, očevi bili na nasipima, strah je puzao po učionici. Deca nisu mogla biti pošteđena, ali ih je branila sigurnost rutine. Sve vesti smo zajedno tumačili odvajajući ono što je rezultat panike od realnosti, nadali se, proučavali nadmorske visine određenih tačaka po gradu. Branili smo se istinom. Kada su škole zatvorene, deca su otišla kući u tišini i neizvesnosti. Po povratku, opet smo bili pobednici. Priče sa nasipa, priče o tome kako kiša prolazi kroz zidove, priče o poplavljenim podrumima i dosadnim danima. Žrtve su opet bile daleko, nedaće su izgledale kao daleka prošlost. Vreme je odlučilo da nam pomogne. Ožiljaka opet nismo bili svesni.
Ribnikar nam je rasporio utrobu krivim mačem besmisla. Za događaj se saznalo posle prepodnevne smene, tražila sam informacije i ni jedna nije bila ohrabrujuća. Sve je bilo nepojmljivo, bez mesta za koje se možeš uhvatiti zdravim razumom. Muk koji me je sačekao u učionici sledećeg dana neću nikada zaboraviti. Trideset pari očiju je čekalo da im nešto kažem i objasnim grozu u kojoj su se našli. Jedva sam se snašla. Prvo smirila pokušaje da razgovor poteče koritom žute štampe, a zatim gledala da oslobodim tugu, dozvolim joj da traje, jer se činilo da je bol jedino što može racionalizovati provaliju u koju smo upali. Pokušavala sam da objasnim kako su svi akteri u toj priči žrtve, i ubijeni, i dželat, kako nekoga dokrajči metak, a neko pogine od života. U školi je vladala panika vođena nizom nebuloznih naređenja sa vrha i što su ti dopisi bili učestaliji, pravac se sve više kidao. Trudila sam se da fokus zadržim samo na deci. Ostatak nisam imala vremena da slušam.
Jutro posle Ribnikara nije donelo smirenje, već vesti da se streljanje desilo i po mestima oko Mladenovca. I opet senzacionalne vesti, opet smirivanje panike koja je dobila neverovatne razmere, pa u dečijim glavama proširila horizont mogućih opasnosti koje se dešavaju nenadano i bez ikakvog povoda. Tražili su objašnjenja, a objašnjenja nije moglo biti. Besmisao se ne može objasniti. Moraš ga preskočiti i nastaviti da traješ. Saznanje da sutra možeš biti meta usadilo se u decu kao virus. Poraslo je nepoverenje i podozrivost. Počele su prijave za sve i svašta. Vreme je prestalo da bude saveznik jer je donosilo vesti sa drugih strana sveta koji je u svojim tragedijama po školama nekad bio dalek, a sada je zakoračio u komšiluk. Kišobran pod kojim sam držala svoju decu postajao je uzak.
Pad nadstrešnice nije okrznuo decu silinom smrti. Opet besmislene. Zahvatio ih je u vihor podela, navijača i kritičara, etiketa i banera, protesta, kazni, svađe i prostakluka. Proglasio je decu rušiteljima jer nije razumeo opravdanost besa. Obeležio im je roditelje i nastavnike. Stavio ih u poziciju biranja strane. Ožiljci iz prošlosti su proključali, progovorili nakaznim jezikom, svet je zaboravio da se deca gaje dugoročno, da imaju pravo na mir i izvesnost.
Prethodne tragedije su bivale, otvarale tlo rovitošću, ali su se završavale. Hvatao se neki pravac, osećalo se zajedništvo i želja da se muka prevaziđe ili se bar zajedno tuguje. Povratak u učionicu je bio težak, zaista izazovan, ali se nazirala budućnost iza oblaka koji nas trenutno pritiska.
Ova tragedija koju živimo traje predugo, crpi, muti svaku ideju, oduzima nadu. Nastavnici nisu mašine programirane na plan, program, empatiju i ishode. Deo su sveta. Deca nisu zatvorena u magičnu šumu koja briše oluju iz okruženja. Hodaju između nas. Gledaju, pamte, razumeju i više nego što im je potrebno. Kako će se ove dve strane sresti u septembru? Koje moći treba da ima nastavnik, pa da stane pred svoju decu i ostane profesionalno distanciran od sveta u kojem živi, da se na njemu ne vidi strah, odsustvo nade, zgađenost? Hoće li zauzimanjem takvog stava lagati? Hoće li moći da se zakloni gradivom i ne osvrće na činjenicu da moralna kriza grize tkivo njegove dece? Hoće li tako biti kukavica? Ili šta drugo? Kako drugačije? Nemam odgovor, a osećam odgovornost.
Neke bivše tragedije su dolazile sa strane, kao viša sila ili rezultat pojedinačnog pomračenog uma. Bilo ih je moguće objasniti i donekle razumeti, svrstati u folder nesreće koja se dešava, ali prolazi. Ovo što trenutno živimo ima jednako dejstvo kao virus koji u ovom članku nije pomenut baš zato što liči na okolnosti u kojima se nalazimo. Krivac se naslućuje, ali priznanja nema. Bira se izolacija jer nije moguće ostati zdrav ako se izložiš. Nosilac klice izgleda jednako kao i svi ostali. Maske na sve strane i pranje ruku do iznemoglosti. Svlačenje i presvlačenje kada se stigne kući. Odsustvo solidarnosti. Lečenje proverenim sredstvima i verovanje u opskurne teorije. Nigde čvrstog mesta ni pouzdanja. Kraj se ne nazire.
Kako ovo objasniti deci kada su ona u istom čamcu? Staviti oblogu od komovice i praviti se kako veruješ? Nemam odgovor, a osećam odgovornost.