Речима зарађујемо свој хлеб. У речима је моћ да стекнемо знања, усвојимо их и пренесемо. Школска знања су и темељ наших животних знања. Она утичу на формирање наших карактера, мишљења, ставова, на наше мисаоно и емоционално биће, на наш духовни развој у целини. Non scholae, sad vitae discimus / За живот учимо, не за школу, звони кроз историју латинска мудрост, а примењује је ко како зна и уме.
Ми, професори, имамо своју одговорност не само за свој карактер и своју личност, већ и за карактер и личност својих ученика. Нисмо чудотворци, нити можемо учинити савршеним ни себе ни друге, али можемо, а то често и чинимо, дати све од себе да поставимо добар темељ у уму и души наших ђака, на коме ће они кроз даље школовање и личне напоре, градити себе и усавршавати своју личност.
О методици наставе много се говори и примера добрих и занимљивих часова има и у теорији и у пракси. Природан ток наставе намеће употребу разноврсних метода, које професори свесно и несвесно комбинују и примењују кроз цео свој радни век. Најважнија метода која све обједињује је циљ наше професије: просветити младе нараштаје, кроз љубав и посвећеност послу. Ни тога у школама не мањка.
Зашто су онда резултати нашег рада из године у годину све слабији, а праг знања наших ђака све нижи? До диплома лако долазе и ученици који не похађају редовно наставу, и они који никакве резултате у раду не постижу, и ученици са посебним потребама, који због специфичних особина, не могу да савладају ни минимум захтева, и они који изазивају тешке инциденте. Стање је већ годинама у том погледу алармантно, а промене за које се Министарство просвете залаже захтевају дуге и споре процедуре, које не доносе решења. Праве селекције нема за даље школовање и друштво због тога већ осећа озбиљне последице, у недостатку добрих кадрова и у напуштању земље младих људи, одмах после како било завршених школа. Испунићемо формалне захтеве, али ко ће прави живот да промени?
Вратимо се на почетак: речима зарађујемо свој хлеб. Дошло је време да се речи повуку за неко време, док се савест пробуди.
Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности