Пишем овај чланак у данима када Шабац жали жртве велике несреће на аутопуту. Пишем га са тугом, бесом и страхом. Туга ме прати, за бес се извињавам, а страх ћемо поделити.
Возач се укључио на аутопут у погрешном правцу. Погинуо и убио још троје. Четвртом живот виси о концу. Само дан касније, стижу вести о још неколико истих укључења, стижу снимци, сви су у неверици, питају шта се дешава, рађају се различите теорије. Сви су криви, од система, преко саобраћајних инжењера и пројектаната, помињу се друштвене мреже као инспиратор различитих изазова, али се превиђа један нарочито битан фактор. У ствари, два. Али, кренимо редом.
Да бисте се уписали на курс за возача, неопходно је да завршите основну школу. Овај пропис није споран. Спорно је то како се код нас завршава основна школа.
Основна школа је обавезна. Нема понављања, поправних испита, задржавања оних ђака који би, по мери личних способности, могли усвојити елементарне вештине. Неки наставници су одавно одустали од јединица. Обесхрабрени су чињеницом да на испиту, на коме нема падања, ђаци у августу знају мање наго у јуну. Неки су одустали трпећи притиске са стране, вертикално са врха, или хоризонтално од колега, комшија, пријатеља. На матурском испиту је довољно појавити се. Без обзира на број бодова, добија се уверења да је „ученик приступио испиту“.
Сваке године основну школу заврши на десетине ученика који не знају ни да читају ни да пишу. Број функционално неписмених, оних који знају да читају, али немају појма шта су прочитали, у драстичном је порасту. Али, сви могу постати возачи. Стекли су законски основ. Поставља се логично питање: како су савладали саобраћајне прописе и на који начин ће разумети понашање у саобраћају.
Деценијама просвета упозорава на очајно стање у школама. Указује на лоше програме, инклузију која не ради у стварности, већ се води само на папиру, недостатак кадрова, назадовање на свим пољима образовног система. На све то добија игнорисање и пребацивање фокуса на плате, кратко радно време и распусте. Добија увреде и бесне лајкове. А суштинског помака нема, бар у општем консензусу да проблем постоји и да се он мора под хитно решавати. Зато имамо убице на путевима. Зато имамо курсисте на важним позицијама, од медицинског особља и васпитача, до полиције и неких заната. Живот нам буквално виси о концу!
Осим школе која по важећим законима производи неписмене возаче, ту је и општа клима насиља. Она постаје најјача у јавном дискурсу. Одзвања свуда. Постаје образац понашања. Пристојан свет се склања, згражава се, осуђује и ћути. Јер може постати жртва.
Саобраћај је део свакодневног живота и у њега се насиље прелива неконтролисаном брзином. Свакога дана би свако од нас могао издвојити епизоду у којој је настрадао или био сведок насилника на путу. Правда је селективна. Бесна кола, затамњена стакла, посебне таблице, звучна имена нису полицији интересантна. Осим када начине велики белај. Али и тада им се гледа учинити. Казна се поцепа, судија се сети неког амандмана, адвокат је близак коме треба и ствар нестане. Ако уз насилнике укључимо и наш менталитет који се прописа држи само онда када га посматрају, који сматра да је све дозвољено уколико те нико не види, који се обавештава о радару преко апликације, гази пуну линију, претрчава куда му је ближе…добијамо црну статистику смрти у саобраћају.
Вратимо се школи. Она лечи и од неписмености, и од насиља, и од глупости. Ако је права. Она каже да се твоја слобода протеже до границе туђег. Немаш права да угрожаваш другога зарад личног хира, потребе или комплекса. Она каже да прописи постоје као основа цивилизованог друштва. Ту су да штите. Поштујемо их и придржавамо их се у сваком сегменту, а не само у ситуацији када смо шибом или казном натерани.
Од школе све почиње. Ту је узрок свих наших проблема. Што пре будемо разумели, биће боље. Кућа стоји на темељу. Наш је опасно уздрман. Из зидова се извлаче цигле, од прашине не видимо суштину. Гинемо и гинућемо све док неписмене и насилне не доведемо у ред.
Аутор: Биљана Васић