Јасно је да многи не разумеју, или не желе да разумеју, шта је посао учитеља или наставника у основној и средњој школи. И даље живе митови од пре двадесет, тридесет и више година, када се сматрало да у школи раде добро удате госпође којима је посао био прилика да прошетају фризуру и хаљине (а ни то није било тачно!). Тачно је само то да су фризуре и хаљине биле боље јер је постојала здрава средња класа. У очима јавности ми и даље радимо три-четири сата дневно, имамо месец дана распуста зими и три месеца лети. У међувремену, што би рекао мој покојни домар, „узмеш дневник и одеш на час“ – јака ствар!
Ајд што домар није знао, покој му души, чешће је био пијан него трезан, а и радио је у време када се знао ред (осим тог дела са ракијом). Испоставило се да ни онај несрећни министар Вујовић појма нема, када нам је прошле године објаснио да треба да нађемо још један посао ако нам треба пара, јер и сами знамо колико мало сати дневно радимо. Да, да, то је било онда када се наш министар није сетио да хитно закаже конференцију за новинаре и јавно поручи уваженом колеги да појма нема, па нас узме у заштиту и објасни јавности какав је заиста наш посао и шта све обухвата.
Као шлаг на торти рециклирана је ових дана изјава извесне Сандре Гуцијан, која у дневном листу „Политика“ прати образовање, толико квалитетно и стручно да просветни радници никада за њу нису чули.
Истини за вољу, она и треба да буде незадовољна, јер је налетела на најлошије међу нама, који су је научили да 25 радних дана месечно пута пет сати дневно даје 25 сати месечно. Јес’ компликовано, да се не лажемо! Опасна је рачуница у питању! И најјачи дигитрон би запео и прегорео. А можда и није наишла на најлошије међу нама, већ је сама лоша. Ко би га знао…
Углавном, што због нашег ћутања, јер нам је оправдано свих ових година испод људског и професионалног достојанства да се свима од реда правдамо, што због превазиђених митова, а што због тога што је дошло време да се сви у све разумеју, па се осиле и имају мишљење о свему и свачему, просветни радници су већ неко време у статусу „Ћути, благо теби! Не знаш ти како је код приватника! Не знаш ти како је кад се ради осам сати, са само једном паузом! Шта хоћеш, бар ти је плата редовна! Колико радите и то вам је много. Више имате распуста него што радите!“
Е, па, другарице и другови, даме и господо, сестре и браћо, ајд мало задените за појас, пошто сте досадили и Богу и народу. Хајде за промену схватите да човек који говори о ономе у шта се не разуме, о себи говори, и то не баш похвално. Ако се некада, далеко било, разболите и будете морали да идете на операцију, желим вам да прецизно објасните хирургу како да вас оперише, а он да вас послуша од речи до речи. Верујем да знате и како се пилотира авионом, јер сте очигледно стручњаци опште праксе. По вашој логици, довољно је што сте били ђаци, па да знате боље од наставника како се наш посао ради. Блажено је незнање, није да није.
Оно што ми знамо, а ви не знате, јесте да није срамота не знати. Срамота је не сазнати, него наставити са ширењем блаженог незнања. Још је већа срамота такав образац делања преносити на помотомке, на вашу предивну нејач коју професори мрзе, па само зато немају све петице, а иначе би имали јер су повукли памет на вас. Само да подсетим и појасним: не говорим о вашем нивоу образовања, јер чиме год да се бавите доприносите овом друштву и ја ваш рад поштујем.
Говорим искључиво о вашем нивоу безобразлука када паметујете о ономе о чему појма немате. Ено вам фудбалске репрезентације, па се њоме бавите јер сте сигурно паметнији од селектора.
Па, хајде да једном за свагда појаснимо неке ствари:
- Сваки наставник на почетку школске године добија Решење о четрдесеточасовној радној недељи. Тачка.
- Наставник има недељни фонд од 20 редовних часова наставе и још четири часа непосредног рада са ученицима – допунска настава, додатна настава, секција, припремна настава, индивидуализовани рад и друго. То што твоје дете неће да дође на допунску јер је „фенси“ да каже да иде на приватне часове, ствар је ваших породичних односа, васпитања, а понекад и покондирености родитеља.
- У оквиру пуног недељног радног времена, наставник има 10 часова за припремање наставе, проучавање стручне и уџбеничке литературе и писане припреме за сваки час који одржи (то што ти мислиш да немамо шта да се спремамо за наставу кад годинама радимо по истој књизи, ствар је твог незнања и непознавања нашег посла).
- Затим, наставник мора бити члан бар неколико већа, актива и тимова у школи. Сваки наставник је члан наставничког већа, и одељењских већа свих одељења којима предаје. Члан је и свог стручног већа, а ако је руководилац стручног већа, онда је и члан педагошког колегијума. Мора бити члан бар једног тима: тим за самовредновање, тим за инклузију, тим за превенцију насиља, тим за етос, актив за развј школског програма, актив за развојно планирање и милион других, који често зависе и од маште директора и школских управа. Шта је сад било? Не знаш шта је етос? Не разумеш то развојно планирање? Па и не треба да знаш и да разумеш. То није твој посао него мој. Али онда немој ни да коментаришеш. Узгред, ваљда ти је јасно да свако веће и сваки тим има планове, састанке, активности и извештаје. И ништа од тога неће само да никне. Неко мора да га осмисли, реализује и испише стотине страна материјала. Зашто то радимо? Зато што је прописало Министарство и братски му заводи са сестринским агенцијама, а школске управе нам чуче над главама и пазе да случајно не буде мање од две хиљаде страна свега по школи.
- Наставник има и најмање два дежурства недељно. То је оно кад шетамо ходницима и пазимо да дивно васпитани ђаци не поразбијају једни другима главе, или у најбољем случају прозоре и врата. Тада нас дивно васпитана деца сочно опсују ако им кажу да престану да шутирају столице по учионици, или нас гађају ужином кад окренемо леђа. Љуби их мајка!
- Затим имамо инклузију. Сад ћу да ти објасним: родитељи деце са тешкоћама у развоју (физичким и менталним) сами бирају да ли ће им деца ићи у специјалну или у редовну школу. Па се ми носимо како знамо и умемо (а нисмо за то школовани и стручни) и са глувонемом децом, и са аутистичном и сваком другом. И опет пишемо стране и стране индивидуалног образовног плана за свако такво дете које имамо. Прилагођавамо му наставу и градиво, или морамо сами да осмислимо потпуно ново градиво по коме ћемо само са том децом радити, а у складу са њиховим могућностима.
- Одељењске старешине још имају и дневник, књижице, сведочанства и матичне књиге, пута тридесет ђака. Пре него што их испишемо, треба све прецизно да израчунамо, множимо , делимо, сабирамо, проверавамо по три пута. Да ли знаш да у дневнику име сваког ђака пишем на два места, сваког предмета на пет (моји ђаци имају 15 предмета), рачунам сваке недеље ко је са колико часова изостао, оправдано и неоправдано, колико је часова сваког предмета сваке недеље планирано, а колико одржано, уносим податке о родитељима и ђацима, бележим сваку посету родитеља?
- Свако од нас мора да има „педагошку свеску“ у којој бележи сваки, и најмањи, знак расположења твог детета да макар препозна уџбеник по корицама, и некако на крају стигне до двојке. На срећу, бележимо и одговоре и активности добрих ђака, па стигнемо и до петице.
- А кад смо код оцена – зашто ниси објаснио свом детету да на часу треба да прати наставу, да се труди да разуме и научи, уместо што се разврће, глупира или буљи кроз прозор? Зашто га ниси научио да није лепо да омета својим понашањем оне који би да нешто науче? Зашто га ниси научио да се мобилни искључује у школи, да се не грицкају семенке на часу, да се не пљује по учионици? Зашто ниси научио ћерку да школа не служи за шетање гардеробе и трослојне шминке? Или је ниси ни видео кад се јутрос спремила за школу? Ја је јесам видела.
- Сваки одељењски старешина треба још да води и свеску у којој бележи разговоре са родитељима, мере које школа предузима да би твоје дете почело да се понаша као ученик, а не као силеџија, пише и колико те је пута звао телефоном, слао писма на кућну адресу, а ти никада ниси дошао, јер си дете послао у школу, па је онда наша, а не твоја брига.
Где радим све ово? Већину посла мимо часова, састанака и седница радим код своје куће. Зашто? Зато што код куће имам свој рачунар, а на послу немам. Имам и свој штампач, а на послу немам. А сад се изненади: у већини земаља просветни радници бар 40% посла обављају код куће. Да се не лажемо – некада радим код куће само сат, сат и по. Али буде много дана када радим и по три, четири, пет сати. И викендом, а неретко и за време годишњег одмора.
Уморио си се од читања? Баш штета! Има још.
- Свако од нас је у обавези да у току школске године постигне 24 сата учешћа на разним семинарима (строго викендом, када бисмо тако радо били са својом децом, пријатељима, хобијима) и 44 часа стручног усавршавања у самој школи. За ово друго посећујемо једни другима часове, припремамо огледне и угледне часове, вршимо анализу, самоевалуацију и о свему, наравно, пишемо и планове и извештаје. Не знаш разлику између огледног и угледног часа? Па шта ћу ти ја? И не треба да знаш. То је мој посао, а не твој. Важно је да ја знам.
- За писане провере знања морамо да осмишљавамо тестове, баждаримо их, довијамо се да и твоје дете бар неки одговор погоди. Онда их умножавамо, па кад тестови прођу, код куће их прегледамо.
- Морамо да држимо и часове одељењске заједнице и објашњавамо вашој деци зашто не смеју да заказују туче на великом одмору, због чега није пристојно каснити на час, зашто није у реду псовати теткици матер, зашто је недопустиво да се у школу долази пијан.
- Држимо и родитељске састанке. Тада објашњавамо вама да вас је ваше дивно дете ипак слагало и да није закаснило на трећи час, него је уписано зато што се на часу понашало неваспитано. Не знамо како да вам кажемо да вам дете има јединице, јер нам је причало да ћете га пребити код куће као пса, баш као што му тучете старијег брата и њихову мајку.
- А онда дођу оне екскурзије на којима нам толико завидиш због невиђених дневница. А дневница је (била некад, не знам сада) да ми даш 20 евра да седам дана и шест ноћи пазим да ти дете не добије тровање алкохолом, да не затрудни, да не разбије главу неком са друге екскурзије, да њему не разбију главу, да не демолира хотел, да не украде нешто у продавници, да се не поломи док на осмом спрату прелази у другу собу преко терасе. При том нисам повела само твоје дете на екскурзију. Има их још бар двадесет.
С друге стране, радо бих ти поменула да никада нисам отишла на море у септембру, када је најлепше и најјефтиније. Ни за славу нисам могла да узмем две недеље одмора, да све лепо средим и припремим, па да се после славе и одморим.
Ове године сам решење за одмор добила 10. јула, а на посао сам се вратила 17. августа. Око Нове године ћемо имати једно три дана више од осталих – не рачунам викенде, два дана за Нову годину и Божић.
Зимски распуст ће бити у фебруару – за ђаке, и то 10 радних дана, јер викенде не рачунају ни теби у одмор, као ни два дана за државни празник Сретење. Ја ћу писати и делити књижице, радити нове ИОП-е за друго полугодиште, ревидирати планове и уносити измене, ићи на стручно усавршавање. Не верујеш? Право да ти кажем, баш ме брига.
И да ти још кажем и да нисам била задовољна кад си ми поправљао ауто и узео онолике паре за неки јефтин део, ни кад си била нељубазна на шалтеру када сам дошла на ред, ни кад си ми рекао да машина за веш не може да ми се поправи, па си је после препродао другоме, ни када си ми давала инјекцију и промашила вену, ни кад си ми кречио кућу па остале флеке, ни кад си ме слагао да ће такси доћи за пет минута, а дошао си за 15, ни… Али о томе не звиждим на сва уста и не правим се да се разумем баш у све послове. А ти не умеш да заћутиш. Пљујеш нас где стигнеш, називаш нас нерадницама и незналицама, а твоје дете, или нечије дете слуша. Можда бих могла и ја твом детету следећи пут да кажем да, с обзиром на то чије је, и није лоше испало.
Мислиш да сам претерала с овим текстом, да сам груба и неваспитана? И с којим правом ја теби ишта спочитавам? И на шта личи да ти се овако обраћам? И ко сам ја да судим о теби као родитељу?
Све сте у праву, поштовани родитељи.
Ако не желите да ми овако говоримо, немојте ни ви о нама говорити, када се у наш посао не разумете. Има много ствари у образовању које не ваљају, и верујте да смо ми тога свеснији него ви. То су ствари које не зависе од нас, веровали ви то или не. Питате се зашто против тога не штрајкујемо, уместо против ниских плата? Питам онда ја вас зашто се ви не удружите и изађете на протесте родитеља, тражећи боље школство за своју децу.
Не поричем ни да међу нама има и лоших, али не више него међу вама, у вашој професији. Када наиђете на таквог, проверите све чињенице, уместо да слепо поверујете свом детету и његовом најбољем другу или другарици. Ако се утврди да је тај конкретан наставник лош, њега грдите на сва звона, али немојте више о томе да смо сви нерадници, да радимо два-три сата и имамо четири месеца одмора.
Не могу више да вас слушам.
Aутор: Љубинка Боба Недић
Извор: klotfrket.com