Jasno je da mnogi ne razumeju, ili ne žele da razumeju, šta je posao učitelja ili nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi. I dalje žive mitovi od pre dvadeset, trideset i više godina, kada se smatralo da u školi rade dobro udate gospođe kojima je posao bio prilika da prošetaju frizuru i haljine (a ni to nije bilo tačno!). Tačno je samo to da su frizure i haljine bile bolje jer je postojala zdrava srednja klasa. U očima javnosti mi i dalje radimo tri-četiri sata dnevno, imamo mesec dana raspusta zimi i tri meseca leti. U međuvremenu, što bi rekao moj pokojni domar, „uzmeš dnevnik i odeš na čas“ – jaka stvar!
Ajd što domar nije znao, pokoj mu duši, češće je bio pijan nego trezan, a i radio je u vreme kada se znao red (osim tog dela sa rakijom). Ispostavilo se da ni onaj nesrećni ministar Vujović pojma nema, kada nam je prošle godine objasnio da treba da nađemo još jedan posao ako nam treba para, jer i sami znamo koliko malo sati dnevno radimo. Da, da, to je bilo onda kada se naš ministar nije setio da hitno zakaže konferenciju za novinare i javno poruči uvaženom kolegi da pojma nema, pa nas uzme u zaštitu i objasni javnosti kakav je zaista naš posao i šta sve obuhvata.
Kao šlag na torti reciklirana je ovih dana izjava izvesne Sandre Gucijan, koja u dnevnom listu „Politika“ prati obrazovanje, toliko kvalitetno i stručno da prosvetni radnici nikada za nju nisu čuli.
Istini za volju, ona i treba da bude nezadovoljna, jer je naletela na najlošije među nama, koji su je naučili da 25 radnih dana mesečno puta pet sati dnevno daje 25 sati mesečno. Jes’ komplikovano, da se ne lažemo! Opasna je računica u pitanju! I najjači digitron bi zapeo i pregoreo. A možda i nije naišla na najlošije među nama, već je sama loša. Ko bi ga znao…
Uglavnom, što zbog našeg ćutanja, jer nam je opravdano svih ovih godina ispod ljudskog i profesionalnog dostojanstva da se svima od reda pravdamo, što zbog prevaziđenih mitova, a što zbog toga što je došlo vreme da se svi u sve razumeju, pa se osile i imaju mišljenje o svemu i svačemu, prosvetni radnici su već neko vreme u statusu „Ćuti, blago tebi! Ne znaš ti kako je kod privatnika! Ne znaš ti kako je kad se radi osam sati, sa samo jednom pauzom! Šta hoćeš, bar ti je plata redovna! Koliko radite i to vam je mnogo. Više imate raspusta nego što radite!“
E, pa, drugarice i drugovi, dame i gospodo, sestre i braćo, ajd malo zadenite za pojas, pošto ste dosadili i Bogu i narodu. Hajde za promenu shvatite da čovek koji govori o onome u šta se ne razume, o sebi govori, i to ne baš pohvalno. Ako se nekada, daleko bilo, razbolite i budete morali da idete na operaciju, želim vam da precizno objasnite hirurgu kako da vas operiše, a on da vas posluša od reči do reči. Verujem da znate i kako se pilotira avionom, jer ste očigledno stručnjaci opšte prakse. Po vašoj logici, dovoljno je što ste bili đaci, pa da znate bolje od nastavnika kako se naš posao radi. Blaženo je neznanje, nije da nije.
Ono što mi znamo, a vi ne znate, jeste da nije sramota ne znati. Sramota je ne saznati, nego nastaviti sa širenjem blaženog neznanja. Još je veća sramota takav obrazac delanja prenositi na pomotomke, na vašu predivnu nejač koju profesori mrze, pa samo zato nemaju sve petice, a inače bi imali jer su povukli pamet na vas. Samo da podsetim i pojasnim: ne govorim o vašem nivou obrazovanja, jer čime god da se bavite doprinosite ovom društvu i ja vaš rad poštujem.
Govorim isključivo o vašem nivou bezobrazluka kada pametujete o onome o čemu pojma nemate. Eno vam fudbalske reprezentacije, pa se njome bavite jer ste sigurno pametniji od selektora.
Pa, hajde da jednom za svagda pojasnimo neke stvari:
- Svaki nastavnik na početku školske godine dobija Rešenje o četrdesetočasovnoj radnoj nedelji. Tačka.
- Nastavnik ima nedeljni fond od 20 redovnih časova nastave i još četiri časa neposrednog rada sa učenicima – dopunska nastava, dodatna nastava, sekcija, pripremna nastava, individualizovani rad i drugo. To što tvoje dete neće da dođe na dopunsku jer je „fensi“ da kaže da ide na privatne časove, stvar je vaših porodičnih odnosa, vaspitanja, a ponekad i pokondirenosti roditelja.
- U okviru punog nedeljnog radnog vremena, nastavnik ima 10 časova za pripremanje nastave, proučavanje stručne i udžbeničke literature i pisane pripreme za svaki čas koji održi (to što ti misliš da nemamo šta da se spremamo za nastavu kad godinama radimo po istoj knjizi, stvar je tvog neznanja i nepoznavanja našeg posla).
- Zatim, nastavnik mora biti član bar nekoliko veća, aktiva i timova u školi. Svaki nastavnik je član nastavničkog veća, i odeljenjskih veća svih odeljenja kojima predaje. Član je i svog stručnog veća, a ako je rukovodilac stručnog veća, onda je i član pedagoškog kolegijuma. Mora biti član bar jednog tima: tim za samovrednovanje, tim za inkluziju, tim za prevenciju nasilja, tim za etos, aktiv za razvj školskog programa, aktiv za razvojno planiranje i milion drugih, koji često zavise i od mašte direktora i školskih uprava. Šta je sad bilo? Ne znaš šta je etos? Ne razumeš to razvojno planiranje? Pa i ne treba da znaš i da razumeš. To nije tvoj posao nego moj. Ali onda nemoj ni da komentarišeš. Uzgred, valjda ti je jasno da svako veće i svaki tim ima planove, sastanke, aktivnosti i izveštaje. I ništa od toga neće samo da nikne. Neko mora da ga osmisli, realizuje i ispiše stotine strana materijala. Zašto to radimo? Zato što je propisalo Ministarstvo i bratski mu zavodi sa sestrinskim agencijama, a školske uprave nam čuče nad glavama i paze da slučajno ne bude manje od dve hiljade strana svega po školi.
- Nastavnik ima i najmanje dva dežurstva nedeljno. To je ono kad šetamo hodnicima i pazimo da divno vaspitani đaci ne porazbijaju jedni drugima glave, ili u najboljem slučaju prozore i vrata. Tada nas divno vaspitana deca sočno opsuju ako im kažu da prestanu da šutiraju stolice po učionici, ili nas gađaju užinom kad okrenemo leđa. Ljubi ih majka!
- Zatim imamo inkluziju. Sad ću da ti objasnim: roditelji dece sa teškoćama u razvoju (fizičkim i mentalnim) sami biraju da li će im deca ići u specijalnu ili u redovnu školu. Pa se mi nosimo kako znamo i umemo (a nismo za to školovani i stručni) i sa gluvonemom decom, i sa autističnom i svakom drugom. I opet pišemo strane i strane individualnog obrazovnog plana za svako takvo dete koje imamo. Prilagođavamo mu nastavu i gradivo, ili moramo sami da osmislimo potpuno novo gradivo po kome ćemo samo sa tom decom raditi, a u skladu sa njihovim mogućnostima.
- Odeljenjske starešine još imaju i dnevnik, knjižice, svedočanstva i matične knjige, puta trideset đaka. Pre nego što ih ispišemo, treba sve precizno da izračunamo, množimo , delimo, sabiramo, proveravamo po tri puta. Da li znaš da u dnevniku ime svakog đaka pišem na dva mesta, svakog predmeta na pet (moji đaci imaju 15 predmeta), računam svake nedelje ko je sa koliko časova izostao, opravdano i neopravdano, koliko je časova svakog predmeta svake nedelje planirano, a koliko održano, unosim podatke o roditeljima i đacima, beležim svaku posetu roditelja?
- Svako od nas mora da ima „pedagošku svesku“ u kojoj beleži svaki, i najmanji, znak raspoloženja tvog deteta da makar prepozna udžbenik po koricama, i nekako na kraju stigne do dvojke. Na sreću, beležimo i odgovore i aktivnosti dobrih đaka, pa stignemo i do petice.
- A kad smo kod ocena – zašto nisi objasnio svom detetu da na času treba da prati nastavu, da se trudi da razume i nauči, umesto što se razvrće, glupira ili bulji kroz prozor? Zašto ga nisi naučio da nije lepo da ometa svojim ponašanjem one koji bi da nešto nauče? Zašto ga nisi naučio da se mobilni isključuje u školi, da se ne grickaju semenke na času, da se ne pljuje po učionici? Zašto nisi naučio ćerku da škola ne služi za šetanje garderobe i troslojne šminke? Ili je nisi ni video kad se jutros spremila za školu? Ja je jesam videla.
- Svaki odeljenjski starešina treba još da vodi i svesku u kojoj beleži razgovore sa roditeljima, mere koje škola preduzima da bi tvoje dete počelo da se ponaša kao učenik, a ne kao siledžija, piše i koliko te je puta zvao telefonom, slao pisma na kućnu adresu, a ti nikada nisi došao, jer si dete poslao u školu, pa je onda naša, a ne tvoja briga.
Gde radim sve ovo? Većinu posla mimo časova, sastanaka i sednica radim kod svoje kuće. Zašto? Zato što kod kuće imam svoj računar, a na poslu nemam. Imam i svoj štampač, a na poslu nemam. A sad se iznenadi: u većini zemalja prosvetni radnici bar 40% posla obavljaju kod kuće. Da se ne lažemo – nekada radim kod kuće samo sat, sat i po. Ali bude mnogo dana kada radim i po tri, četiri, pet sati. I vikendom, a neretko i za vreme godišnjeg odmora.
Umorio si se od čitanja? Baš šteta! Ima još.
- Svako od nas je u obavezi da u toku školske godine postigne 24 sata učešća na raznim seminarima (strogo vikendom, kada bismo tako rado bili sa svojom decom, prijateljima, hobijima) i 44 časa stručnog usavršavanja u samoj školi. Za ovo drugo posećujemo jedni drugima časove, pripremamo ogledne i ugledne časove, vršimo analizu, samoevaluaciju i o svemu, naravno, pišemo i planove i izveštaje. Ne znaš razliku između oglednog i uglednog časa? Pa šta ću ti ja? I ne treba da znaš. To je moj posao, a ne tvoj. Važno je da ja znam.
- Za pisane provere znanja moramo da osmišljavamo testove, baždarimo ih, dovijamo se da i tvoje dete bar neki odgovor pogodi. Onda ih umnožavamo, pa kad testovi prođu, kod kuće ih pregledamo.
- Moramo da držimo i časove odeljenjske zajednice i objašnjavamo vašoj deci zašto ne smeju da zakazuju tuče na velikom odmoru, zbog čega nije pristojno kasniti na čas, zašto nije u redu psovati tetkici mater, zašto je nedopustivo da se u školu dolazi pijan.
- Držimo i roditeljske sastanke. Tada objašnjavamo vama da vas je vaše divno dete ipak slagalo i da nije zakasnilo na treći čas, nego je upisano zato što se na času ponašalo nevaspitano. Ne znamo kako da vam kažemo da vam dete ima jedinice, jer nam je pričalo da ćete ga prebiti kod kuće kao psa, baš kao što mu tučete starijeg brata i njihovu majku.
- A onda dođu one ekskurzije na kojima nam toliko zavidiš zbog neviđenih dnevnica. A dnevnica je (bila nekad, ne znam sada) da mi daš 20 evra da sedam dana i šest noći pazim da ti dete ne dobije trovanje alkoholom, da ne zatrudni, da ne razbije glavu nekom sa druge ekskurzije, da njemu ne razbiju glavu, da ne demolira hotel, da ne ukrade nešto u prodavnici, da se ne polomi dok na osmom spratu prelazi u drugu sobu preko terase. Pri tom nisam povela samo tvoje dete na ekskurziju. Ima ih još bar dvadeset.
S druge strane, rado bih ti pomenula da nikada nisam otišla na more u septembru, kada je najlepše i najjeftinije. Ni za slavu nisam mogla da uzmem dve nedelje odmora, da sve lepo sredim i pripremim, pa da se posle slave i odmorim.
Ove godine sam rešenje za odmor dobila 10. jula, a na posao sam se vratila 17. avgusta. Oko Nove godine ćemo imati jedno tri dana više od ostalih – ne računam vikende, dva dana za Novu godinu i Božić.
Zimski raspust će biti u februaru – za đake, i to 10 radnih dana, jer vikende ne računaju ni tebi u odmor, kao ni dva dana za državni praznik Sretenje. Ja ću pisati i deliti knjižice, raditi nove IOP-e za drugo polugodište, revidirati planove i unositi izmene, ići na stručno usavršavanje. Ne veruješ? Pravo da ti kažem, baš me briga.
I da ti još kažem i da nisam bila zadovoljna kad si mi popravljao auto i uzeo onolike pare za neki jeftin deo, ni kad si bila neljubazna na šalteru kada sam došla na red, ni kad si mi rekao da mašina za veš ne može da mi se popravi, pa si je posle preprodao drugome, ni kada si mi davala injekciju i promašila venu, ni kad si mi krečio kuću pa ostale fleke, ni kad si me slagao da će taksi doći za pet minuta, a došao si za 15, ni… Ali o tome ne zviždim na sva usta i ne pravim se da se razumem baš u sve poslove. A ti ne umeš da zaćutiš. Pljuješ nas gde stigneš, nazivaš nas neradnicama i neznalicama, a tvoje dete, ili nečije dete sluša. Možda bih mogla i ja tvom detetu sledeći put da kažem da, s obzirom na to čije je, i nije loše ispalo.
Misliš da sam preterala s ovim tekstom, da sam gruba i nevaspitana? I s kojim pravom ja tebi išta spočitavam? I na šta liči da ti se ovako obraćam? I ko sam ja da sudim o tebi kao roditelju?
Sve ste u pravu, poštovani roditelji.
Ako ne želite da mi ovako govorimo, nemojte ni vi o nama govoriti, kada se u naš posao ne razumete. Ima mnogo stvari u obrazovanju koje ne valjaju, i verujte da smo mi toga svesniji nego vi. To su stvari koje ne zavise od nas, verovali vi to ili ne. Pitate se zašto protiv toga ne štrajkujemo, umesto protiv niskih plata? Pitam onda ja vas zašto se vi ne udružite i izađete na proteste roditelja, tražeći bolje školstvo za svoju decu.
Ne poričem ni da među nama ima i loših, ali ne više nego među vama, u vašoj profesiji. Kada naiđete na takvog, proverite sve činjenice, umesto da slepo poverujete svom detetu i njegovom najboljem drugu ili drugarici. Ako se utvrdi da je taj konkretan nastavnik loš, njega grdite na sva zvona, ali nemojte više o tome da smo svi neradnici, da radimo dva-tri sata i imamo četiri meseca odmora.
Ne mogu više da vas slušam.
Autor: Ljubinka Boba Nedić
Izvor: klotfrket.com