Često se može čuti da je škola sve manje vaspitna ustanova, a da je obrazovna uloga škole prenaglašena. Ako se složimo da ima neke istine u tome, onda ćemo morati da nađemo uzroke i da vidimo da li postoje načini da se ta vaspitna uloga vrati u onoj meri koja je neophodna.
Kad govorimo o školi u današnje vreme, često se vraćamo u ,,naše vreme“, govorimo o ,,našim roditeljima“, o ,,srećnim vremenima“, ,,uglednim učiteljima i nastavnicima“ i ,,vaspitanoj deci“. To znači da smo u samom startu konstatovali da smo svi, bilo da smo deca, nastavnici ili roditelji, sada nevaspitani u manjoj ili većoj meri. Da li je to baš tako? Najpoštenije bi bilo da svako da odgovor za sebe. A ako se već ugledamo na prošla vremena, hajde da proanaliziramo i da vidimo dobre i loše strane i šta se može učiniti.
Škola: „Naše vreme“ i danas
Samo naši roditelji mogu da potvrde da li smo bili baš tako dobra deca kako se predstavljamo pred svojom decom. Uostalom, i naši roditelji su se, pretpostavljam, služili sličnim ,,trikom“. Hajde da pogledamo kako je tekao jedan radni dan u prosečnoj porodici.
Od kuće do škole, od škole do kuće
Vožnja dece automobilom na kraćim relacijama bila je veoma retka. Deca, vršnjaci, često su se sastajali i zajedno išli u školu, peške ili gradskim prevozom. Bitno je da su deca volela da budu u društvu svojih vršnjaka jer su tako od malih nogu naviknuta. Dečja razdraganost, smeh i graja mogli su se čuti svakog jutra u određeno vreme dok prolaze ulicama na putu do škole. Danas je jutrom, skoro pa nemoguće, videti dete koje pešači do škole, kao i mlađu decu koja koriste gradski prevoz. Danas su deca „mala“ do punoletstva, a nešto i posle toga slabije rastu. Kako započne radni dan, zvonom budilnika, počinje takvo ubrzanje i haos po kući, svi žure da se spreme, roditelji za posao, deca za školu, vika, prepucavanje, traženje stvari i slično i onda svi onako, nervozno, ulaze u automobil. Na putu do škole, u saobraćaju, deca se naslušaju svakakvih gluposti, uglavnom pogrdnih reči i vulgarizama zbog gužve u saobraćaju. Opet je kriv neki semafor, neki je „magarac na putu“ ili neki „konj prelazi ulicu“. Neverovatno! Opšte je poznato da mi kao narod priznajemo samo jednu antistres terapiju. Psovke. A uvek zaboravljamo da dajemo veoma loš primer deci očekujući od njih da sutra ne psuju i da budu vaspitani.
U školi
Da li se sećate naših roditelja? Kada bismo se izgovarali kako su neka druga deca bila, takođe, nestašna i da nismo samo mi, naši bi roditelji imali običaj da kažu: „Ne interesuju me drugi, nego ti!“. Danas, u velikom broju slučajeva, slabo roditeljsko srce već i nakon površno poslušane priče koje mu je serviralo dete, kreće u napad na sve – od vršnjaka do nastavnika.
Da ne bude da je samo do roditelja, treba biti iskren i priznati da ima nekad i do nas nastavnika. I mi smo, takođe, pod uticajem one ,,gužve u saobraćaju“, nekako svi izgubili strpljenje pa ponekad odreagujemo naglo a ponekad je i prisutan taj ,,halo efekat“ i etiketiranje ,,ti uvek“ ili ,,ti nikad“, te fraze koje NIKAD u komunikaciji i ni sa kim ne treba da primenjujemo, a naročito ne sa detetom.
Cilj nam je, ne da osudimo dete, nego da ga osvestimo da, ako mu je postupak loš, shvati prvo gde je pogrešilo, da promisli i da ne pravi istu ili sličnu grešku. Takođe da nauči da se izvini, da prizna da je pogrešilo. Takođe, u odnosu roditelj-nastavnik, ako dete oseti bilo kakvo zatezanje sa jedne ili druge, ili sa obe strane, automatski svako poljuljavanje autoriteta podrazumeva da će to dete preuzeti na sebe da ono bude autoritet iako nije spremno niti ima iskustva za to, a posledice takvog bahatog ponašanja na duge staze nikad nisu dobre. Setite se ,,našeg vremena“ i verujte da su i tada postojale nesuglasice između roditelja i nastavnika. Razlika je u tome što su ta oba autoriteta bila mudra da mi za to ne saznamo, a sukob se rešavao odmah i na prvoj instanci.
Kad pogledate situaciju danas, često se alarmiraju sve instance za male stvari i ponekad shvatamo sve tako lično, kao da je sve upereno protiv nas i ,,kukamo“ u horu i to pred decom. Pa kako onda dete da odreaguje? Upravo tako, istim tim vokabularom koji je naučilo u ,,saobraćajnoj gužvi“. Onda imamo dve krajnosti: ili roditelji i nastavnici zadržavaju bes u sebi i ,,guraju problem pod tepih“ da se ,,ne bi zamerali“ ili otežavali sebi rad. Konkretno, nastavnik će se praviti da ne čuje ili ne vidi određeni problem jer je određeni roditelj ,,problematičan“ a roditelj zna da je bolje izbeći neke nastavnike, pa makar se i nepravda dešavala njegovom detetu; i druga krajnost je otvoren sukob, često neargumentovan, reakcija ,,na prvu loptu“ ili na reč deteta, površan pristup i stav obojen trenutnim emotivnim stanjem jer su obe strane ubeđene da su u pravu.
Obe situacije su loše jer dete gubi. Cilj nam je da dete izraste u dobru osobu, da uvidi svoje greške i da ih ne shvata tragično, naprotiv, da shvati da je u redu grešiti, nesvesno, ali da je neophodno ispravljati se, usavršiti se, a najbolji vid usavršavanja čoveka je lepo vaspitanje i kultura ophođenja prema drugim ljudima uz razvijen visok stepen empatije. Ako to nemamo, čemu obrazovanje?!
Povratak kući iz škole i slobodne aktivnosti deteta
Dete dolazi iz škole, roditelj s posla. Roditelj je umoran, ko zna, možda kod kuće treba još neki dodatni posao da odradi, da bi mogao detetu da uplati pet-šest dodatnih aktivnosti jer je danas važno ići na časove jezika, školu sporta, glume, plesa ili čega već. Da, to se sviđa našoj deci. Bar smo ih mi u to ubedili. Ako si dečak i imaš loptu i dobro šutiraš, ništa manje od Ronalda se ne prihvata i svi oni koji ne vide taj talenat u našem detetu su ili neznalice ili su maliciozni, mora da je tako.
Ili, devojčice da ne idu na časove glume, a tako lepo recituju na školskim priredbama, šteta.
Dakle, škola, pa dete dođe kući, jede i kreće jedna za drugom aktivnošću. A kad ima viška vremena, onda mu obezbediti brzi obrok i postaviti ispred računara da bismo sprečili hiperaktivnost i obezbedili sebi popodnevnu dremku. Gde je tu prostor da dete samo sebi organizuje vreme?
Opšte je poznato da roditelj zna šta je za dete najbolje, ali, izgleda da su naši roditelji bili mnogo bolji pedagozi od nas. Oni su nam dozvoljavali da mi sami otkrijemo šta nam se sviđa. Naši učitelji i nastavnici su imali vremena da nas saslušaju, da uvaže naše predloge. Nisu kasnili sa gradivom, a i da jesu, zar nisu potrebe deteta iznad realizacije plana i programa? I opet smo izneli veća znanja, ne zato što su nastavnici tad bili bolji. Ne zato što su roditelji tad bili bolji, već zato što su bili mudriji i sarađivali postavljajući ono što je dobro za nas iznad neke lične ili trenutne situacije i raspoloženja. A naše omiljene slobodne aktivnosti bile su igre žmurke, između dve vatre ili najomiljenije, kada padne prvi mrak ,,upad u komšijin voćnjak“ da se uzme neka trešnja, šljiva i slično, pa čak i kad ti taj isti komšija sutradan donese čitavu činiju voća…
Naravno da smo upisivali i školu sporta ili ostalih aktivnosti ali iz ljubavi prema sportu, glumi i plesu, ne razmišljajući unapred da će nam te aktivnosti obezbediti sjajnu budućnost ili neku slavu. Zato, na tim aktivnostima, iako smo se radovali ako pobeđujemo ili bili neraspoloženi ako gubimo, nismo bili gnevni niti koristili raznorazne psovke da iskažemo svoj bes jer se to smatralo krajnje nevaspitanim.
Autoriteti – nekad i sad
Prosvetni radnik se nekad smatrao jednim od najvećih autoriteta jer je svojim ponašanjem, dostojanstvom, ophođenjem, oblačenjem to i bio. Svaki prosvetni radnik, hteli mi to da priznamo ili ne, javna je ličnost. Nažalost ili na sreću, kako ko gleda, kad napustimo školsko dvorište i dalje smo prosvetni radnici. Neprimereno oblačenje, izražavanje, komentarisanje na društvenim mrežama izaziva opravdan gnev kod drugih ljudi, a veoma loš primer deci. Generalno, kao društvo, imamo taj nedostatak tolerancije i netaktičan nastup i neprimeren rečnik kod izražavanja nezadovoljstva. To sve može da se kaže i na drugačiji način. Znam i sama, duboko sam povređena reakcijom jednog dela roditelja na prosvetne radnike, komentarisanje stvari i materije koju ne poznaju, neretko upućivanjem uvreda koje su postale jedna praksa u poslednje vreme.
Međutim, treba shvatiti da je to manjak populacije i da polovina to radi iz neznanja. Svi mi olako shvatamo tuđi posao u manjoj ili većoj meri. Međutim, i roditelji to treba da shvate kao i mi da sve što napišemo ili postavimo na društvenim mrežama, vide i deca.
Da li ih takvim primerom vaspitavamo? I da li je, uopšte, u redu onda tražiti od deteta da bude vaspitano i da se primereno ponaša u svakoj situaciji?
Još gore, da li je u redu, učiti dete da bude ,,otresito“ jer to vreme nalaže da se bolje snađe? Da li je u redu reći nastavniku da njegovo dete može da prevrne očima dok nastavnik predaje jer ima pravo na svoje mišljenje? Nije stvar u tome. To je inicijalna kapisla.
Dete treba da shvati da je dete i da nikad ne može biti veći autoritet od roditelja ili nastavnika. Taj odnos, koji neki zovi prijateljskim sa detetom dugoročno se pokaže kao hranjenje dečjeg ega na njegovu štetu i nedostatak dovoljnog poštovanja.
Smatram da ne treba mešati uloge jer svako od nas ima svoju. Dete se najbolje oseća kad je samo dete i kad ima sigurnost i podršku i kod kuće i u školi. Dobrim vaspitanjem se dete vežba za život, da postane dobar čovek. To je jedini obavezni zadatak, a sve ostalo su opcije. Koliko odgovornosti je i na roditeljima i na nama prosvetnim radnicima, kada bismo analizirali, verovatno bismo se iznenadili koliko grešimo.
Nije vaspitna uloga škole nestala. Ona se, istina, umanjila, a činjenica je da ne može za to biti kriva samo jedna strana. Vaspitanje je složen proces i ključ je u dobroj saradnji svih autoriteta koji učestvuju u izgradnji dečjeg karaktera. U krajnjoj liniji, svaki put kad kažemo da je neko dete nevaspitano, već smo osudili sebe – možemo samo da govorimo koji je to stepen naše odgovornosti. Svako od nas može i treba da učini sve u svojoj moći da upućuje dete na pravi put. Međusobno prebacivanje odgovornosti je, u najmanju ruku, neozbiljno i neopravdano. Neka svako sebe preispita!
Autor: Sanja Simić de Graf, profesor engleskog jezika