U toku je redovno godišnje testiranje predškolaca koji će u septembru krenuti u školu, a prema rečima stručnjaka, budući prvaci znaju veliki broj reči na engleskom jeziku, a ne znaju da razlikuju voće i povrće. Takođe, dosadašnji rezultati pokazuju da im crtanje ne ide od ruke, ni vezivanje pertli, kao i da svako treće dete ili posećuje logopeda ili ima tikove.
Za samo testiranje ne postoji posebna priprema – nije neophodno da dete poznaje slova, zna da piše, čita, računa pre polaska u školu.
Međutim, neke osnovne stvari se podrazumevaju – vezivanje pertli, zakopčavanje dukserice, vezivanje kose, izgovaranje pojedinih reči i slično, a to je, prema rčeima naših sagovornika, izostalo kod ovogodišnjih predškolaca.
Psihološkinja Minja Đorđević koja više od dve decenije radi sa decom i roditeljima, kaže za Novu da je u poslednjem periodu posebno izražen porast problema nedostatka pažnje kod dece, koji sa sobom povlači i drugi probleme.
„Predškolci su pokazali da nisu potpuno samostalni, a sve zbog toga što im roditelji čine ‘medveđu uslugu’. Mnogi roditelji žure ujutru na posao, pa požuruju dete kada se sprema za vrtić, zakopčaju mu jaknu, pa obuju patike, spakuju šta treba u rančić… To je potpuno pogrešno jer time sprečavaju decu da se razvijaju, da stiču veštine, da sami nauče i shvate da to i to treba oni da rade, a ne mame i tate“.
Prema njenim rečima, kod dece postoji porast problema sa pažnjom i sa kontrolom uopšte.
Psihološkinja dodaje da ima dece predškolaca koja ne znaju šta je vrabac, a kamoli da odgovori na pitanje kako se vrabac kreće.
„To je zbog toga što je njihov nivo iskustva i sadržaj sa kojim se oni sreću, daleko drugačiji nego onaj koji je na raspolaganju deci iz prethodnih generacija. Deca danas imaju određena znanja, ali su ona dosta modifikovana različitim novim tehnologijama i tome čemu su zapravo izloženi. Deca malo borave u prirodi, malo imaju neku spontanu aktivnost u nekom prirodnom okruženju, uglavnom su u igraonicama i parkovima nadgledani od strane odraslih i sve to, naravno, menja njihovo iskustvo i informacije koje oni imaju, tako da ih mi izlažemo jednom principu sadržaja, a očekujemo da znaju nešto drugo sa čim zapravo nisu imali nikakav kontakt“, objašnjava naša sagovornica.
Ne znaju ni da razlikuju voće od povrća, dok im pojedine engleske reči idu od ruke.
„Umesto da kažu potrči, oni kažu ‘go’. Umesto pomozi mi, oni kažu ‘help’, a ne znaju da li je lubenica voće ili povrće, šta jedu krave i daje li koza mleko“.
Šta se očekuje od deteta pred polazak u školu?
A šta se to očekuje od predškolca? Šta je to što bi on, u tom dobu, trebalo da zna?
„Očekuje se da dete koje treba da krene u prvi razred raspolaže odgovarajućim rečnikom, da može dobro da razume verbalne poruke koje mu se upućuju i da ume da ih izloži odnosno da odgovori na njih. Mi imamo problem s tim da su deca dosta upućena na sliku, dakle na vizuelno ‘zahvaljujući’ ekranima, a ne znaju da se izraze“, kaže ona.
Prema rezultatima od prošle godine, ta generacija predškolaca imala je problem sa artikulacijom glasova, zbog čega je svako drugo dete išlo kod logopeda.
„To je najčešće posledica prekomernog praćenja crtanih filmova. Sa njima ni roditelji, ni vaspitači ne rade na pravilnom izgovoru reči, a da bi to izveli sami, potrebno je da slušaju sagovornika i da mu odgovaraju, da su u interakciji jedni sa drugima, a ne sa ekranima. Ne uče recitacije ili ih prebrzo zaboravljaju. Ne znaju da recituju, a to je veoma važno za razvoj memorije i kritičkog mišljenja. Kada kažemo detetu da nešto izrecituje, ono počne da peva neku popularnu pesmu sa televizije. Takođe, mali je broj dece kojima se čitaju bajke, jer one više ‘nisu u modi’. Sada se ekranizovano uspavljuju uz crtane filmove ili audio priče, a uz bajke dete razvija verbalnu sposobnost, maštu, analizu“, isticali su psiholozi.
Ceo tekst: Nova