Mnogo sam se nervirala nekih godina kad počne raspust. Bilo koji, a naročito letnji. Ko god me sretne, već izdaleka počinje:
– Blago tebi, sad si na raspustu! Koliko? Tri meseca?
A onda se ja uhvatim objašnjavati kako nastavnici nemaju tri meseca odmora, nabrajam sve obaveze koje mi predstoje, svodim slobodne dane na razumnu meru svakog drugog godišnjeg odmora koji ostale fele mogu koristiti kada im odgovara, a ne u jeku turističke sezone. Međutim, taj neko me gleda podozrivo i svaka moja reč tone, ukopavam se sve više, a priča postaje nemušto pravdanje.
Istina je da svima lakne kada deca izađu iz škole, ali razvlačenje po zdravoj pameti se nastavlja po rubrikama administracije, izveštaja, planova, špartanja svega i svačega što je osvanulo kao neophodni školski protokol. A onda tu dođu razredni ispiti, nekad popravni, sa gomilama papira koje treba popuniti uspravno i vodoravno…i tako. Međutim, ovaj posao, kao i mnoge druge u školi, okolina ne vidi. Raspust je ono što se nastavnicima ne oprašta, već služi kao šamar u raspravama čim se potegne pitanje plata i statusa, uz obavezni dodatak: koliko rade, previše su plaćeni.
Zato sam okrenula list udruživši Krležinu opasku kako se gluvima muzika ne tumači i moju babu koja je uvek savetovala da se glava podigne još malo više na svaku naznaku zajedljivosti.
Kada me neko potkači za raspust, odmah kažem kako sam ja zbog toga prosvetu i izabrala, jer tri meseca letnjeg, mesec zimskog, jesenji i prolećni, plus državni praznici. Drugim rečima, banja. Kao odgovor najčešće dobijem ćutanje i zbunjenost. Odahnem i odem dalje ne trošeći energiju.
Jednako tako sam prestala da pričam i tumačim bilo kome činjenice koje su postale deo obaveznog folklora po kuloarima i mrežama. Jer, ovo društvo kao da je za nastavnike odštampalo kolekciju stikera koje lepi svaki put kada se progovori. Stikera sa istim porukama.
Osim raspusta, tu je i kratko radno vreme. Tri do četiri časa i ideš kući. Ukupno osamnaest do dvadeset nedeljno. I šta vredi objašnjavati kako to zaista jeste četiri sata rada, ali koncentrisanog rada u neposrednom kontaktu sa učenicima, sa sto pitanja, opaski i problema. Svako u kući sa ličnom decom dođe u stanje rastrojstva. Zašto je teško shvatiti koliko je iscrpljujuće biti prisutan i blaženo miran sa njih dvadesetak?
Ne može niko, ko ne provede ta četiri sata u školi, osetiti stepen buke, meteža i cike po hodnicima. On ne zna da svaki nastavnik po povratku s posla nastavlja da govori glasno tako da se kućna čeljad obično sklanja tumačeći to kao bes, obavezno utišava zvuke, ne sluša muziku, odgovara samo na ono što mora i to u jednosmernom kontaktu. Dok se ne resetuje. Sa sobom je poneo sveske i kontrolne vežbe koje će pregledati kad sve ostale porodične obaveze namiri. Po izlasku iz škole obaviće bar nekoliko telefonskih razgovora sa roditeljima jer u školi ne postoji mesto gde se to može uraditi, osim u toaletu ako je baš hitno. Kancelarije su za rukovodstvo i nenastavno osoblje, od buke po hodnicima ne čuješ ni samog sebe, a kamoli sagovornika, oko tebe se jure, padaju i sudaraju. U zbornici se nadvikuju. Nisam pomenula administraciju.
Dakle, pošto je sve ovo nemoguće objasniti, prestala sam da pokušavam. Kada neko počne porediti moja tri-četiri časa sa radom u drugoj službi, složim se i opet istaknem kako sam ja zbog toga prosvetu i odabrala. Dodam da ne postoji bolji posao za ženu. Duže je kod kuće, može da rasporedi svoje obaveze kako joj odgovara, deca su pod kontrolom…Dakle, raj!
Jednako je i sa ekskurzijama. Stiker iz serije „besplatno putovanje i debele dnevnice“ je jači od svakog argumentovanog objašnjenja. Putovanje sa dvadesetoro dece. U subotu se obuješ, u nedelju uveče izuješ. Tuširanje svedeš na pranje ruku i pljuskanje po licu u sitne noćne sate kako bi razbio san. Odgovaraš po sto puta na ista pitanja: kad ćemo stići, kad krećemo, koliko imamo slobodnog vremena, zašto se baš tamo ide, ima li Mek…i znaš da te bar pola nije čulo, pa će pitati opet. Rešavaš sve situacije, od nadrndanog vozača, vodiča koji se ljuti jer ga niko ne sluša, temperatura, povraćanja, svađa ko će gde sedeti ili spavati, do pritužbi za gađanje, stavljanje slika na mreže bez dozvole, nestanka stvari, ispražnjenih baterija na telefonu, ljubavnih problema u širokom spektru, od simpatije do raskida. A onda dolaziš u ponedeljak na posao ukoliko imaš dovoljno komotne cipele za otekle noge i dovoljno snage zbog neprospavanih noći. Zato što nisi trenuo ni tu jednu na putovanju, ni prethodnih nekoliko u strahu od svih crnih scenarija koji te mogu snaći. Administraciju opet ne pominjem.
Pošto stiker ne mogu da odlepim, kažem kako su ekskurzije jedna divna stvar. Druženje, upoznavanje i zgodna prilika da vidim mesta gde sama verovatno nikada ne bih otišla. Usput pozavidim srednjoškolskim nastavnicima na inostranim destinacijama. I opet dobijem zabezeknutost. Ali se spasem od tumačenja koje će moj sagovornik pristojno saslušati i otići uveren u svoju istinu.
Ne, nije ovo defetizam. Nije povlačenje. Napričala sam i napisala onoliko za sve ove godine braneći prosvetnu istinu, argumentovano i razložno. Ne vredi. Dok ovo društvo ne sazri i kroz taj proces dođe do razumevanja šta je to škola, dok ne pristane na poštovanje rada svojih nastavnika, dok se ne otkači od primitivnog merenja po ličnom aršinu…neka mi bar zavidi. Lakše je.
Autor: Biljana Vasić, prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca