Колумна: Сунђери и Креде
Борис Јашовић
Кад дође месец јун, просветни радници се разлете у циљу прикупљања неопходних докумената за бодовање – које је у просветној заједници познатије под злогласним називом “Спровођење поступка утврђивања запослених за чијим је радом престала потреба, са пуним или непуним радним временом”.
Као што је познато (или није), поменуте критеријуме за бодовање, утаначили су репрезентативни синдикати и Министарство просвете, те их заједничким снагама благоугодно уврстили у 33. члан Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика. И све би то изгледало као у романтичној причи о љубави између синдиката (узајамно) и синдиката просвете (збирно), те ресорног министарства (појединачно) – када би критеријуми за бодовање просветних радника нечему ваљали. Али, авај! Они ништа не ваљају, будући да су неправични, недовршени (дакле половични), крајње нелогични и препуни рупа (које се повремено претварају у неугодне џомбе).
Кренимо најпре од потребне документације за бодовање просветних радника и прве проблематичне тачке под редним бројем 3 – такмичења!
Елем, због чега се искључиво бодују резултати постигнути на такмичењима у организацији Министарства просвете предвиђени календаром такмичења? Такав приступ, наравно, није споран – али је ограничен због чега се аутоматски намеће питање – а због чега ствари не сагледавати шире? Због чега не успостављати сарадњу са сродним министарствима – рецимо са Министарством културе? Уосталом, ево једне нелогичности (обашка неправичности), коју несебично испоручујем из властитог искуства.
Прошле године је новинарска секција коју предводим, а чији су продукт зидне електронске новине – ЗЕН (које редовно излазе у школи), учествовала на конкурсу у организацији ЕУ Инфо центра и освојила једну од три награде у конкуренцији 22. школе из читаве Србије. Конкурс је иначе наставак претходних активности Делегације Европске уније у Републици Србији и Министарства културе и информисања Републике Србије! Као што се из приложеног даде назрети, реч је о веома озбиљној причи и врло озбиљним институцијама – но, изгледа недовољно озбиљним и битним за бодовање.
Стога позивам синдикате – борите се за то да се и такмичења у организацији сродних министарства и других васпитно-едукативних организација, уврсте у каталог критеријума за бодовање просветних радника за чијим је радом у потпуности или делимично престала потреба.
Одредница под редним бројем 4 – педагошки допринос у раду, следећа је неуралгична тачка у контексту бодовања просветних радника.
Наиме, за објављени рад из струке предвиђен је један једини бод – што је крајње понижавајући третман научног прегнућа. Још је горе то што уколико којим срећним случајем просветни радник успе да објави још један научни рад – за такав труд неће добити нити један додатни бод. (Интересантно поимање мотивације).
Зар Министарство просвете оваквим третманом научних радова жели да поручи просветним радницима да је то што раде производ њиховог индивидуалног прегнућа које нема везе са просветом? Откуда оваква кратковидост Министарства? Или Министарство просвете и синдикати сматрају да се научни радови могу штанцовати као чарапе лошег квалитета, па стога утврђују критеријум фиксираног бода за ову област? (Није битно колико си научних чланака објавио – за све то ћеш добити један једини бод и тачка!) Зато молим цењено Министарство просвете да обрати пажњу на следећу чињеницу – научни радови се (чак и кад би неко хтео), не могу серијски производити, будући да се и научни часописи не штампају попут дневних новина, таблоида и недељника. А и голема је конкуренција међу потенцијалним ауторима којих је много, док је акредитованих часописа мало. (Уосталом, ову би тачку ионако требало преименовати у педагошко-научни допринос у раду!)
Стога позивам синдикате – покрените иницијативу у поменутом смеру, али се и изборите за то да сваки изворни научни чланак буде бодован са најмање два бода, као и да такво третирање научних радова убудуће постане неупитни критеријум за бодовање просветних радника за чијим је радом у потпуности или делимично престала потреба.
Следећа спорна тачка прилком бодовања просветних радника је тачка број 5 – имовно стање. Зар није неправично да се подједнако бодују просветни радници који су подстанари и којима половина месечних примања одлази на станарину – и просветни радници који су власници куће у којој живе и стана који издају? Неко ће сада ускликнути да радно место није социјална категорија, да је у питању реликт “мрачне” прошлости (у којој смо де факто боље жевели), међутим, просветни радници (на жалост) јесу социјални случајеви, и њихово радно место несумњиво припада социјалној категорији.
Стога позивам синдикате – борите се за то да и подстанарски статус буде уврштен у критеријум за бодовање просветних радника за чијим је радом у потпуности или делимично престала потреба.
Придодамо ли целој причи “хуману” акцију Владе и Министарства просвете да се из просветне заједнице ишутира, директно на улицу, преко две хиљаде просветних радника са (обратите пажњу), уговорима на неодређено време (међ’ којима, наравно, неће бити партијских људи) – тада речено бодовање још и више добија на значају.
Притом, “симпатични хуманитет”, проистекао из функционалних анализа Светске банке (што је само еуфемизам за социјал-дарвинистички третман просветних радника), мора представљати аларм за репрезентативне синдикате да чврсто стисну своју синдикалну пест и кажу историјско НЕ поигравањима државе са просветом! Бодовања према неправичним критеријумима, као и расподеле часова које се традиционално одржавају у пијачној атмосфери „одузимања-давања“, већ су посејали семе раздора међу просветним радницима и синдикатима.
А управо су синдикати ти који морају да дају пресудни допринос равноправној заштити свих просветних радника.
У том смислу, измена неправичних критеријума за бодовање просветних радника за чијим је радом у потпуности или делимично престала потреба – први је корак у враћању система образовања и васпитања донекле здравим основама.