Kada radite jedan od ubedljivo najstresnijih poslova na svetu, kao što je dečja anesteziologija, vi svakog dana stojite na tankoj liniji između detinjeg života ili smrti. Tada morate naći nešto za šta ćete se uhvatiti…
Na zapadu će to biti jedno apsolutno poštovanje od strane celokupnog društva i veoma visok životni standard koji će vam omogućiti da u svoje slobodno vreme nemate maltene nikakav stres.
Kod nas, kao i uvek, morate improvizovati.
I biti pomalo Čarobnjak.
I fokusirati se na čistu ljubav prema medicini i životnom pozivu da iznova i iznova dajete sve od sebe kako biste spasli dečje živote.
Ukoliko imate tu sreću u nesreći da ste dete i da vam treba (na primer) operacija krajnika i da živite u Beogradu, anesteziju će vam voditi možda moja divna prijateljica. Prepoznaćete je po velikim, toplim i pametnim očima između kape i maske sa šarenim medvedićima.
Dan pre će vam te dobre oči prilikom preoperativne pripreme naložiti da sutradan pod obavezno ponesete vašu omiljenu igračku na operaciju, da vam bude talija i da vam drži strah.
Na slikama je upravo omanji izbor tih igračaka sa njenog prethodnog dežurstva. I onda će ta igračka kada sutra uđete u tu uvek neprijatno i preterano osvetljenu sobu biti prva nakačena na EKG i dobiće injekciju. Isto kao i vi malo kasnije.
Odmah nakon toga će vam biti stavljena maska sa inhalacionim anestetikom i biće od vas traženo da pevate svoju omiljenu pesmu. Usput će vam biti rečeno da to uradite obavezno iz sveg glasa, kako bi vas mama ili tata čuli na ozvučenju u sobi u kojoj vas čekaju preko (svakako fiktivnog) mikrofona u vašoj maski. Naravno, neće vam biti rečeno da ćete se što više vičete nagutati i više anestetika i postepeno postati blaženi, smireni i potpuno bez bola i straha.
I potom vrhunac. Čim se probudite i vidite te tople i pametne oči kako se smeše iznad vas, srećne što je sve prošlo dobro i što je još jedan bod upisan na ovu našu stranu, dobićete jedno važno pitanje:
„Mladi gospodine/mlada gospođice koji je vaš omiljeni sladoled?“
I odmah potom veliki recept u ruke sa sve pravim pečatom na kome piše tipa „Pola kilograma kaprija. Hitno!“
I potom: „Mora, džabe se opirete, rana od krajnika je sveža. Mora dobro da se rashladi, da ne bi bilo nekih komplikacija“
Tu, onda, kreće golicanje, iz sve snage, čisto da vas do kraja razbudi, da proveri da li je sve definitivno dobro sa vama. A i da ne biste ni osetili dok vredne instrumentarke skidaju hiljadu i jedan flaster sa vas, dok se kliberite na sav glas.
Obično ih operišu šestoro za prepodne. Zamislite tu sobu. Šestoro malenih junaka.
Šestoro jutros prestravljenih, pa potom najsrećnijih i najzahvalnijih majki/očeva. I svi ti kilogrami sladoleda… I veliku menjažu i mačevanje kašikama kad se svakome smuči svoj.
Kaže moja prijateljica da uvek svrati do te sobe kada pođe kući, jer se zbog tog prizora i dalje bavi tim prokletim i blagoslovenim poslom. I ostaje ovde. Umesto da lepo crta one obrve, bude gospođa i uživa po nekim Maldivima.
„Volim ih tako musave dok mašu i viču ‘eno moje doktorke!’ Taj prizor nema cenu…“
A ja se mislim, kakvi su to Diskretni Heroji! Koliko smo samo srećni što ih još uvek imamo u zemlji!
I koliko volim tu ženu. Te tople, dobre i pametne oči na koje bih se uvek kladio kada je teško. I kada nam treba neki Čarobnjak u našem uglu.
Siguran sam da i dalje pred ulazak u salu ljubi onaj krstić oko vrata i govori tihu molitvu, kao onomad kad smo ulazili na ispit iz farmakologije. Mada je, kao i uvek, štreberski sve znala…
Mada, znajući je sada već dugo, pitam se, da li se uopšte moli? Ili nam je sve vreme podmetnut Anđeo u telu žene. A to radi samo da bi nam svima zavarala trag.
A možda i nije bitno. Samo neka je čuva Bog, kao što ona čuva svu tu dečicu.
Autor: Vladimir Đurić, psihijatar