Памтите сигурно, ту негде између својих осам и дванаест година, наши су клинци променили мишљење о нама — људима рођеним шездесетих — прелазећи притом кратак пут од заблуде да ми ходамо по води до закључка да су они много паметнији од нас.
Ми се тешимо да је и ово потоње заблуда, можда (!) и већа него она претходна, али, нажалост, маторци, имам лоше вести, клинци су у праву. Не, није ово само неко моје лево мишљење, већ је лако доказиво тврђење, подупрто педагошком науком и, нарочито, њеном праксом. У свом поседу имам Белу књигу, књижицу заправо, белу, коју чувам још од 1981, дакле, 37 година, отприлике цео један људски радни век. Ова Бела књига је извештај о раду моје гимназије за школску годину 1980/81. У њој су садржане поразне статистике које недвосмислено показују да је наша генерација катастрофално необразована, лења и/или неспособна. Да не идем у дубље анализе, ево, наводим само оно најочигледније:
907 ученика, од којих
230 (25 одсто) одличних,
147 (16 одсто) врло добрих,
157 (17 одсто) добрих,
44 (5 одсто) довољних и
329 (36 одсто) ученика са барем једном закљученом јединицом на крају године.
Да, да, један у три ученика није показао задовољавајући ниво знања бар у једном предмету и морао је преко лета на поправни или је, уколико је имао бар четири јединице, аутоматски понављао годину. Број одличних и врло добрих заједно скоро је тачно једнак броју ученика с јединицама и с довољним успехом (успутна језичка недоумица: ‘одличан ученик’ је прихватљиво и јасно, док ‘довољан ученик’ није?). Човек би, бре, с коца и конопца скупио бистрије и способније људе.
Читам, по разредима, појединачан успех за сваког ђака, поименце, наравно, нема тајни 1981. у Белој књизи: ево га, будући универзитетски професор с добрим успехом, директор с јединицом, ха, лекар специјалиста … боље да ћутим и да вас не препадам, можда вас „лечи“. Шта ти је напредак, па ове наше шалабајзере што су завршили гимназије осамдесетих данас с оваквим успехом не би ни примили на факултет, а не да им дају скалпел у руке. Ма шта скалпел, државу целу. Добро смо ми и прошли с нама оваквима. Ту је и будући премијер — ауу, штребер, ђак генерације, па још и треће место на републичком у скоку у вис. Будући министар у његовој влади, друг из истог разреда — шта ти је концентрација квалитета. Све пише у Белој књизи.
Каже књига и да су нам дали, таквим килавим и пометеним, четири прве награде на републичким у математици и физици, и још шест других и три треће, да су наше девојке трчале најбрже на 200 и 800 метара, пливале најбрже на 200, момци били други у рукомету, …
Иначе, ово са свим тим наградама уопште не доказује да и нисмо били толико лоши колико се чини. Напротив, само доказује да проблем наше глупоће и смотаности није локалан и да нема везе с мојом гимназијом, јер, очигледно, ни остали нису били ништа бољи, чим смо могли да се носимо с њима.
Ох, чега све нема ту. На матурском испиту ђаци су могли да изаберу једну од следећих тема:
1) Председник Тито истакнути лидер у породици несврстаних.
2) Многа уметничка дела из НОБ неуништива су ризница лепоте, хуманости, патриотизма, уопште свега лепог и племенитог.
3) Научна открића важан чинилац у борби човека за прогрес и бољи живот.
Седамнаест ђака није положило матурски — претпостављам да су се правдали неочекиваним избором тема.
Млада професорка марксизма, будући министар унутрашњих послова у влади будуће конзеративне, демохришћанске, националне партије, тада у својој првој години у школи, упознала је своје ученике „с проблемом Хераклитовог дијалектичког погеда на свет, с критиком Платоновог идеализма и идеализма уопште, с марксистичким схватањем материје, марксистичком теоријом сазнања и слично“ (јесте, баш тако пише, „теоријом сазнања и слично“).
Имам само једну Белу књигу, само за ту годину, мени прву у школи, а после те 1981. више их нису штампали, није било пара. Све се мења, рекли би будући љути политички противници, извесна професорка самоуправљања и њен ђак генерације — шта ти је дијалектика.
Како било, шетам пре неколико година по старом крају, лето, миришу липе, ђаци носе сведочанства кући, а ја, гастарбајтер, чудом се чудим свој тој лепој и паметној деци и делим по 100 марке свакоме — сви, бре, одлични, кога год питаш, еј, еј, где су ова деца, а где смо били ми — стижем припит и разнежен и до последње куће у улици, седнемо с другом и љуштимо мезе и уз мезе, његов син прошао с једном четворком, кад приметим да је мали обуо леву патику на десну ногу и обрнуто и, таман да га опоменем, сетим се Беле књиге и помислим „а шта ја знам о ичему, можда је тако боље, треба учити од ових клинаца“. Поменем Белу књигу другу и он се сети да је и сам има негде по кући, изнервира се што такво сведочанство наше колективне глупоће постоји, нађе је и ту је заједно, у дворишту, спалимо.
Претворише се у дим његови и моји кечеви, петице наших девојака, обавештења да се упис у следећу годину врши с пријавом и таксеном марком од четири динара 29. и 30. јуна 1981. од 10 до 13 сати, да ће следеће године преподневни часови почињати у 7,30, а поподневни у 14, да су ученици треће године под руководством предметног наставника из области биолошких и медицинских наука „заједнички разрадили проблем дроге“, да је фолклорна група „редовно увежбавала народне плесове свих народа и народности“, нестаде реклама „једне од највећих банака у земљи“ која има „девизни промет с иностранством од 11,3 милијарди динара“, али одоше и неке мање екплицитно наведене информације које су се ипак лако могле извући мало пажљивијим читањем и повезивањем — да је извесна будућа глумица била и у пливачком и у рукометном тиму, да је будући контролор летова ишао у исти разред с будућом докторком у Енглеској и да се, дакле, нису упознали на једном летовању како сам ја раније мислио, даље, право име професорке историје коју сам једино знао по надимку „Клеопатра“ и, с друге стране, чињеница да је надимак под којим сам знао професорку биологије, у ствари, њено право име, …
И ту се мало расплачемо, од дима, наравно, све те оловне боје и неквалитетан папир, те се намах отрезнимо кад нам сине да је све узалуд, јер постоји још тачно 906 копија овог
И з в е ш т а ј а,
свака с штампарском грешком на 28. страни, преправљеном обичним пенкалом из „с две слабе“ у „добар успех“ (осам ђака из III-6 сигурно је имало грдних мука да убеди своје родитеље да су тако добили књижице и да то нису они сами преправљали). Буде нам криво, изгубио човек своју копију, можда није све у њој сјајно, али то смо ипак ми, шугави или не, с две слабе или с добрим успехом, кога брига, ми, полетни, бескрајни, са укупно 6197 неоправданих изостанака и просечним школским успехом од 3,50. Утом нам приђе онај мали, онај с једном четворком и наопако обувеним патикама, и обавести нас да не треба да бринемо ништа, скенирао је он књижицу одавно па ће је оставити оцу у Dropbox.
У шта?
Извор: Б92