Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće imaju mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare.
Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da njihova deca oskudevaju, ne žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod dece usrdnost, kako bi bila srećna i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom pomišlju. Lišavati sebe nečega tako da to deca ne primete, to je neprimereno. Tom svojom dobrotom, tom nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakoviće. Sve im daju u ruke, čak i vodu, kako bi učili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladići i devojke postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uče, žele da sve dobiju na ruke.
Zlo počinje od majki.
„Ti dete moje samo da učiš. Ja ću čarape da ti donesem, noge ću da ti perem. Uzmi kolač, uzmi kafu“!
I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda počinje – tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu – jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir! Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od života: Ako im se pertla odveže, kažu: „Mama, veži mi pertle!“ Takva deca da kasnije postanu; vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monaštvo.
Zato kažem majkama: „Ne dajte deci da stalno uče. Čitaju, čitaju pa im dotuži. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslić u kući, da se malo pomuče“.
Starac Pajsije Svetogorac, „Čuvajte dušu“
Izvor: detinjarije.com