To što neko hrani dete samo organskom hranom, ne znači da je dobar roditelj

decembar 24, 2016

„Ah ta današnja deca i današnje generacije, u „moje vreme“ to nije bilo tako, deca su više poštovala starije, više su se igrali, bili srećniji i zadovoljniji. Danas sede ispred računara, tableta, vise na društvenim mrežama umesto da se druže napolju sa svojim vršnjacima“. To su rečenice koje je svaki roditelj čuo ko zna koliko puta. Ali da li je baš tako? Da li današnja deca žive lošije i nekvalitetnije od nekih ranijih generacija u intervjuu za Buku otkriva prof. dr. sc. Gordana Buljan Flander, direktor Poliklinike za zaštitu dece grada Zagreba koja se već trideset godina svoje karijere bavi decom.
doktorka
Kakvo je detinjstvo naše dece danas?
Detinjstvo je posebno dinamičan i važan period u našim životima. U detinjstvu učimo sve o svetu koji nas okružuje, odnosima s ljudima i nama samima. Biti dete u savremenom društvu u nekim aspektima je isto kao ranije, a u nekim aspektima bitno je drugačije. Ono što ostaje isto dečje su potrebe za ljubavlju, sigurnošću, strukturom, vođstvom, uvažavanjem, poverenjem, igrom, istraživanjem – deca se rađaju jednaka kao u prošlim generacijama. Ono što se promenilo je društvo, tehnologija, odnosno okolina u celini i jasno je da te promene utiču i na dečji razvoj.
Često čujem kritike starijih generacija na račun „današnje dece“ ili „današnjih porodica“. Istina je da nas savremeni način života ponekad usmerava prema karijeri i brojnim aktivnostima i time imamo manje vremena potpune posvećenosti porodičnom životu i deci. Istina je da se deca mogu manje slobodno igrati na ulici nego pre, da su često pred malim ekranima, manje aktivna nego što su to bile njihove bake i dedovi. Istina je da su deca više nego ranije opterećena akademskim postignućima i brojnim vannastavnim aktivnostima. Međutim, isto tako je istina da se dečja prava unapređuju i poštuju više nego ikad pre. Istina je da je društvo više senzibilno na problematiku zlostavljanja, zanemarivanja, izrabljivanja dece, da se više uvažava dečji glas i gleda se najbolji interes deteta predanije nego ranije. I u tom području postoji još veliki prostor za napredak, ali današnje društvo već sada čini puno za decu. To je smer u kojem treba nastaviti.
Svako dete je pojedinac za sebe, kao što je i svaka porodica. Teško je govoriti o detinjstvu sve današnje dece. S jedne strane je lakše, s druge strane je teže biti dete i roditelj u savremenom društvu. Međutim, mladi nam vraćaju ono što im nudimo i uz adekvatno vaspitanje i brigu današnja deca mogu imati jednako srećno i bezbrižno detinjstvo kao deca nekih prošlih vremena.
Jesmo li nekad bili pametniji kada je reč o deci i njihovom vaspitanju?
Nekad smo imali drugačije vaspitne metode i poglede na decu. Savremena shvatanja odgajanja i detinjstva zasnivaju se na naučnim istraživanjima i kliničkoj praksi. Verujem da ćemo napredovanjem struke biti sve „pametniji“ jer ćemo imati više znanja i iskustva. Međutim, postoji razlika između onoga što kao psiholozi znamo i onoga što kao društvo činimo. Mnogi ljudi nisu upoznati sa savremenim spoznajama u području dečjeg razvoja i vaspitanja. Odgovornost stručnjaka koji se bave decom je edukovati širu javnost u tom području.
Osim samog znanja, važna je i motivacija da to znanje primenimo u svakodnevnom životu. Na primer, opšte je poznato da je pušenje štetno za zdravlje, a ljudi i dalje puše. Isto možemo primeniti na vaspitna pitanja. Postoje odrasli koji su čuli da je loše fizički kažnjavati decu, ali iz nekog razloga nisu motivisani da promene svoje ponašanje. Odgovornost stručnjaka je u takvim situacijama zaštititi dete, sankcionisati počinioce ali i naučiti roditelje zašto je fizičko kažnjavanje štetno, ponuditi im alternativne postupke i pratiti njihov napredak.
Sve nakupljeno znanje o vaspitanju dece nije posebno vredno ako živi samo kao slovo na papiru naučnih radova. Verujem da smo danas pametniji nego ikad pre, ali tu pamet treba adekvatno koristiti u najboljem interesu dece.
Zastarele metode odgajanja ipak još koristimo, kako ih savladati?
Nekad se verovalo da je u redu ili čak poželjno kažnjavati decu udaranjem, šibanjem, vikanjem, vređanjem i slično. Međutim, ta vremena su daleko iza nas, isto kao što bi trebala ostati takva ponašanja. Teško mi je govoriti da su to bili vaspitni postupci, s obzirom na to da ih danas smatramo neadekvatnim postupanjem prema deci, a u nekim slučajevima zlostavljanjem. Možemo prihvatiti da su ljudi radili najbolje što su znali, što nije opravdanje, ali je objašnjenje nekih postupaka.
Nažalost, i danas brojna deca doživljavaju zlostavljajuća ponašanja od strane svojih primarnih staratelja. Prema istraživanju Poliklinike za zaštitu dece i mladih grada Zagreba (2006), gotovo trećina dece u Hrvatskoj doživela je elemente fizičkog zlostavljanja u porodici, a gotovo polovina doživela je elemente emocionalnog zlostavljanja. To su poražavajući podaci i treba da se zapitamo šta možemo promeniti. Kao što sam već spomenula, znanje o štetnosti takvih postupaka imamo, znanje o tome što se može drugačije takođe imamo i sada ga treba prevesti u praktični život.
Na tom putu jako nam je važna zakonska regulativa, edukacija šire javnosti, podrška deci i porodicama od strane institucija i nevladinih organizacija i postavljanje nulte tolerancije na nasilje u svakom segmentu društva.
Sve češće smo svedoci situacija na ulici ili prodavnici kada roditelji pokušavaju umiriti rasplakano dete tako što mu nešto kupuju ili daju mobilni telefon ili tablet da ga smire. O čemu se tu zapravo radi, razmaženoj deci ili je u pitanju nešto drugo?
Lako je prebaciti odgovornost na dete i nazvati ga razmaženim. Međutim, zapitajmo se kako je dete usvojilo takve navike i ponašanja. Odgovor leži u detetovoj okolini, odnosno načinima reagovanja odraslih na dečje želje, potrebe i osećanja. Na primer, deci u kupovini može biti dosadno, naporno, mogu se prepasti velikog broja ljudi, mogu poželeti neku predivno upakovanu igračku ili slatkiš, mogu osetiti naglu potrebu da odu u toalet, mogu biti pospana, može im nedostajati nedeljena pažnja roditelja koji u tom trenutku traži omekšivač za veš… Razlozi zašto se deca rasplaču u prodavnicama su brojni, ali razlog sigurno nije u tome što je dete po prirodi razmaženo.
U tom trenutku roditelji mogu osećati stid, nelagodnost i ljutnju na svoje dete koje „pravi probleme“ na javnom mestu. Kako bi umanjili sopstvenu nelagodnost, skloni su da udovolje detetovim zahtevima, samo da bi se ono smirilo i da bi atmosfera opet bila prividno ugodna. Takva potreba roditelja sasvim je prirodna i razumljiva, međutim u interesu deteta i njihovog odnosa je izdržati i pokušati reagovati drugačije.
Kako postaviti granice?
Teško je govoriti o postavljanju granica u jednoj izolovanoj situaciji jer se odnos roditelja i deteta gradi na svakodnevnom nivou. Roditelj koji poznaje svoje dete u većini situacija može proceniti hoće li dete izdržati za njega potencijalno tešku situaciju. Na primer, dete od dve godine koje ima poteškoća s održavanjem pažnje i mirovanjem, sigurno nije mudro voditi u višesatnu novogodišnju kupovinu poklona. Takve situacije bolje je izbeći jer se pred dete unapred postavlja očekivanje kojem nije doraslo i koje neće moći ostvariti, što može frustrirati i roditelja, i samo dete.
Dalje, roditelj koji poznaje svoje dete u većini situacija može pretpostaviti detetovu trenutnu potrebu ili je saznati od deteta. Ako dete želi čokoladu i zbog toga plače u prodavnici, njegova stvarna potreba može proizlaziti iz gladi, umora, osećanja napetosti, osećanja trenutne zanemarenosti i tako dalje. Roditelj može čučnuti pored deteta, nežno i čvrsto ga uhvatiti za ruke, pogledati ga u oči i razgovarati s njim o tome. Van akutne situacije u kojoj dete plače u prodavnici, dobro je komunicirati o tome zašto se ide u prodavnicu, koliko će to trajati, koja ponašanja se očekuju, koja ponašanja nisu poželjna, šta dete može kupiti, koje su posledice poželjnog, a koje nepoželjnog ponašanja i tako dalje. Važno je biti iskren, uporan i dosledan u održavanju ovakvih dogovora kako bi dete steklo osećaj strukture, granica, poverenja i sigurnog vođstva odraslih.
Svakako je bitno pohvaliti dete za adekvatno ponašanje. Često počnemo uzimati zdravo za gotovo kad je dete „dobro“ i smatramo da se to podrazumeva, a pažnju poklanjamo nepoželjnim ponašanjima. Pažnja roditelja deci je najbolja nagrada, makar ta pažnja bila negativna. Ako naučimo decu da dobiju pažnju kad su se potrudila i kad su se lepo ponašala, ona će nastojati zadovoljiti svoje roditelje i neće imati toliku potrebu privlačiti pažnju u negativnom kontekstu. Ako roditelji znaju da je, na primer, tablet detetu jako zabavan i bitan, mogu ga koristiti kao nagradu, a ne kao način umirivanja deteta koje plače. Na taj način dete uči da se lepe stvari zasluže lepim ponašanjem i prirodno ima potrebu tako se ponašati umesto na način opisan u vašem primeru.
Dosta često čujemo roditelje koji su preosetljivi kada je riječ o dečjim igrama, od onoga nemoj pasti do nemoj skakati. Je li to dobro za razvoj deteta?
Napredovanjem u motoričkom smislu, dakle kad se počne samostalno kretati, dete prema normalnome razvojnom procesu ima sve jaču znatiželju i želju za istraživanjem okoline. Prirodno je da su roditelji zabrinuti za sigurnost deteta i da ga nastoje zaštititi. Međutim, postoje brojni načini kako se to može učiniti. Možemo pažljivije birati mesta koja posećujemo s detetom. Ako dete voli da provlači ručice kroz ogradu na terasi, odaberemo restoran u kojem nema takve ograde ili sednemo unutra. Ovo važi za malu decu, do otprilike tri godine starosti. Ona nemaju dovoljnu kognitivnu zrelost za povezivanje uzroka i posledica nekog ponašanja. Tako malo dete ne možemo nikako razmaziti niti ga kažnjavanjem naučiti važnim lekcijama. Dete je po prirodi razigrano i znatiželjno, a roditeljski strah, udarci, vikanje ili kazne za istraživanje doživljava jako ozbiljno. Usvaja poruku da ono nije vredno ni sposobno, da je svet opasno mesto i da je normalno da mu oni koji ga vole nanose bol.
Da li je lakše postići dogovor sa starijom decom?
Sa starijom decom lakše je dogovoriti neka pravila ponašanja i posledice ponašanja. Važno je da je detetu jasno što od njega očekujemo i da mu ponudimo zabavne aktivnosti kojima se sme baviti. Ako dete dovedemo u park i ne dozvoljavamo mu da se igra na toboganu, ljuljaškama, klackalicama zbog straha od povreda ili zaraze, šta će dete u parku? Biće mu dosadno, postaće razdražljivo i moguće je da će se pobuniti protiv postavljenih pravila.
Kada se obraćamo detetu želeći da ga na nešto upozorimo, dobro je to uradimo na određeni način. Umesto uznemirene majke koja preko parka viče: „Brzo prestani s tim, pašćeš!“, dete je sklonije poslušati majku koja mirno i sigurno kaže: „Sada ćemo prestati s tim jer bi mogao pasti. Umesto toga idemo da radimo nešto drugo što je jako zabavno i svideće ti se“. Uz to će se osećati sigurnije u svetu oko sebe i naučiće se oprezu bez preteranog straha koji bi ga mogao paralizovati. Ako dete sigurno i slobodno istražuje okolinu, a svako malo dolazi kod nas da bi vam pokazalo što je novo otkrilo ili da bi vam postavilo neko pitanje, znajte da ste na dobrom putu.
Osetljivi smo i kada govorimo o ishrani deteta, sve je nekako pod budnim okom roditelja. Zašto?
Roditelji vole svoju decu i žele najbolje za njih. Usuđujem se reći da smo bombardovani raznim savetima o tome kako treba živeti, između ostalog i kako treba hraniti decu. Čula sam od puno majki da se osećaju kao loše majke kada čuju svoje prijateljice ili kolegice koje deci prave samo biološki uzgojenu hranu, koje vagaju svaki gram kako bi dete imalo uravnoteženu ishranu i prate tačna uputstva kada dete treba da sisa, kada mu dati užinu, kada večeru i tako dalje. Naravno da je pravilna ishrana važna, ali u svemu treba imati meru.
Dete najbolje oseća svoje potrebe. Roditelj najbolje oseća svoje dete. Osim u slučaju nekog medicinskog problema, što je važno proveriti ako roditelji primećuju zabrinjavajuće znakove, dete će znati kada je gladno i sigurno neće umreti od gladi. Novorođenče će plakati kada traži mleko i dobro je poštovati njegov ritam, a ne buditi bebu jer smo pročitali u nekom priručniku da je treba podojiti tačno svaka tri sata. Na taj način roditelj prati dete i ostavlja ga s porukom da je sposobno za samostalnu regulaciju svojih potreba i osećanja.
Kasnije u životu deteta njegova ishrana najviše će zavisiti od ishrane bliskih odraslih figura u porodici. Ako cela porodica jede grašak, ješće ga i dete. Nekad će iskazivati nevoljnost, ali doslednost i sigurnost cele porodice presudna je u takvim trenucima. Problem se javlja kada tražimo od dece da se zdravo hrane dok roditelji jedu nezdravu hranu i slatkiše, što je detetu takođe primamljivije. Kao i svako drugo ponašanje, pravilna ishrana se uči, a deca najbolje uče opažanjem sebi važnih odraslih osoba (uglavnom roditelja).
Da li se sve to dešava i zato što je u celom regionu evidentan drastičan pad društvene brige za decu?
Ne bih rekla da ne brinemo o deci, ali vezano za prethodna pitanja, kao da brinemo o površnijim stvarima kad su deca u pitanju. Lakše je brinuti da se dete ne povredi na igralištu ili koliko je spanaća pojelo, nego o njegovom emocionalnom svetu, doživljaju sebe i sveta. Roditelji su često preplavljeni svojim poslovima, finansijskim problemima, brigom o svojim roditeljima i tako dalje, da se ne stižu posvetiti deci onoliko koliko bi želeli.
Istraživanja pokazuju da nije presudno apsolutno vreme koje roditelji provedu s decom, nego kvalitet i doslednost provedenog vremena. Savetovala bih svim roditeljima da izdvoje barem pola sata dnevno za kvalitetnu igru i druženje sa svojom decom, u šta ne možemo ubrojiti učenje, pisanje zadataka, kupovinu i slično. U tom vremenu roditelji bi trebalo da budu potpuno posvećeni detetu, slušaju ga, razgovaraju, pokazuju mu ljubav, nežnost i uživanje u njegovom društvu. Neke egzistencijalne stvari svakako su važne, ali ni roditelji ni deca jednog dana neće pamtiti je li suđe bilo oprano svaki dan, a ovakve uspomene obogatiće njihov svet zauvek.
Izvor: Roditelji

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama