Nastavnik u srednjoj školi pretučen, napao ga bivši učenik koji je došao na njegov čas.
Profesorki muzičkog u osnovnoj školi učenik se unosio u lice, govoreći „šta hoćeš, mrš tamo“.
Nastavnica biologije brutalno pretučena u svom kabinetu, jer je majka jednog šestaka bila nezadovoljna ocenom koju mu je zaključila. Pored batina, nastavnica je dobila i pretnje ubistvom, usmerene ka njoj lično i njenoj porodici.
Sve ovo desilo u prethodnih mesec ili malo više dana. I to su situacije koje su stigle do medija. Onih o kojima se nikad ne piše i ne govori je mnogo, mnogo više.
Za to vreme, menjaju se zakoni, okupljaju timovi, pišu pravilnici. Za to vreme, imate sistem u kom na sudije, advokate, pa ni na bilo koje druge vrste službenika u poreskoj upravi, administraciji, ne nasrće niko. Ili su to vrlo, vrlo retke situacije.
I imate ljude koji ove napade na nastavnike komentarišu sa: „Pitam se ZAŠTO baš njih uvek napadaju? Mislim, ništa ja ne tvrdim, samo se, eto, pitam…“
Šta mislite, da li to znači da su svi „loši“ ljudi nekako završili u zdravstvu i prosveti? Da su svi oni dobri i kvalitetni u kancelarijama i na šalterima pošte, javnih institucija? Ne. Naravno da u svakoj profesiji imate profesionalce i one koji to nisu. Naravno da postoje nastavnici koji ne zaslužuju da to budu. Postoje i nepravedni i nezainteresovani. To će vam reći svako pošten ko je ikad radio u školi. Ali znate šta sigurno ne postoji? Ne postoje problemi u školi koje iko sme da rešava pretnjama i nasiljem.
Pa kako onda, baš u školama, to neprestano rade?
Jednostavno je. Upravo je škola postala mesto za iskaljivanje ličnih frustracija. Škola je napuštena, zaboravljena, a nastavnici ostavljeni da se bore sami. I dovoljno je da u odeljenju imate jednog roditelja koji je psihički nestabilan, samo jednog takvog roditelja i vi već imate ozbiljan problem da obavljate svoj posao.
A u ovakvim situacijama, nastavnik može da uradi tri stvari: da pokloni ocenu, da čuva integritet i trpi posledice i da – napusti profesiju. Svaka od tri opcije pogubna za nas i našu decu.
Da, mnogi su ove napade osudili. Da, mnogi su rekli da nasilnici zaslužuju najstrože kazne. Ali zabrinjavajuće je mnogo onih koji za napade na nastavnike traže opravdanja. Njih ćete naći, najviše, baš u junu. To su oni iznenađeni što u prosek ulazi i ocena iz prvog polugodišta, oni koji veruju da njihovo dete može da ne uči čitave godine i na kraju pokaže trud i dobije isti rezultat kao deca koja rade još od 1. septembra. To su i oni koji gledaju u tuđe ocene, sabiraju, računaju, upoređuju, tražeći dokaz da nije problem u tome što se njihovo dete nije trudilo, već u tome što je nastavnik nepravedan.
To su svi oni koji ove slučajeve nasilja komentarišu sa: „To je stvarno strašno, nije smelo da se desi, ALI….“, pa onda iza tog ali umetnite nešto u vezi s ponašanjem nastavnika.
Kratka lekcija, ako dopuštate.
NE POSTOJI TO ALI ZBOG KOG IMATE PRAVO DA NEKOG UHVATITE ZA GLAVU I UDARATE O POD.
Ne postoji. Ako nije nužna samoodbrana, to je brutalno nasilje bez ikakvog opravdanja.
Jer ako umetnete to ali, niste bolji od onih koji govore: „Nije smeo da je siluje, ALI zašto je nosila tako kratku suknju i tako dubok dekolte?!“
I sve dok to ne budemo razumeli, imaćemo društvo u kom će nasilje rasti. Imaćemo decu koja će nasiljem rešavati probleme. Imaćemo odrasle koji će sve to posmatrati odmahujući glavom i gledajući svoja posla ili se čak naslađujući. Imaćemo najave izmena zakona koje, kao što nikada do sad nisu, neće ni sad popraviti stvari.
Imaćemo sistem koji je baš onakav kakvim smo ga mi napravili.