Наставник у средњој школи претучен, напао га бивши ученик који је дошао на његов час.
Професорки музичког у основној школи ученик се уносио у лице, говорећи „шта хоћеш, мрш тамо“.
Наставница биологије брутално претучена у свом кабинету, јер је мајка једног шестака била незадовољна оценом коју му је закључила. Поред батина, наставница је добила и претње убиством, усмерене ка њој лично и њеној породици.
Све ово десило у претходних месец или мало више дана. И то су ситуације које су стигле до медија. Оних о којима се никад не пише и не говори је много, много више.
За то време, мењају се закони, окупљају тимови, пишу правилници. За то време, имате систем у ком на судије, адвокате, па ни на било које друге врсте службеника у пореској управи, администрацији, не насрће нико. Или су то врло, врло ретке ситуације.
И имате људе који ове нападе на наставнике коментаришу са: „Питам се ЗАШТО баш њих увек нападају? Мислим, ништа ја не тврдим, само се, ето, питам…“
Шта мислите, да ли то значи да су сви „лоши“ људи некако завршили у здравству и просвети? Да су сви они добри и квалитетни у канцеларијама и на шалтерима поште, јавних институција? Не. Наравно да у свакој професији имате професионалце и оне који то нису. Наравно да постоје наставници који не заслужују да то буду. Постоје и неправедни и незаинтересовани. То ће вам рећи свако поштен ко је икад радио у школи. Али знате шта сигурно не постоји? Не постоје проблеми у школи које ико сме да решава претњама и насиљем.
Па како онда, баш у школама, то непрестано раде?
Једноставно је. Управо је школа постала место за искаљивање личних фрустрација. Школа је напуштена, заборављена, а наставници остављени да се боре сами. И довољно је да у одељењу имате једног родитеља који је психички нестабилан, само једног таквог родитеља и ви већ имате озбиљан проблем да обављате свој посао.
А у оваквим ситуацијама, наставник може да уради три ствари: да поклони оцену, да чува интегритет и трпи последице и да – напусти професију. Свака од три опције погубна за нас и нашу децу.
Да, многи су ове нападе осудили. Да, многи су рекли да насилници заслужују најстроже казне. Али забрињавајуће је много оних који за нападе на наставнике траже оправдања. Њих ћете наћи, највише, баш у јуну. То су они изненађени што у просек улази и оцена из првог полугодишта, они који верују да њихово дете може да не учи читаве године и на крају покаже труд и добије исти резултат као деца која раде још од 1. септембра. То су и они који гледају у туђе оцене, сабирају, рачунају, упоређују, тражећи доказ да није проблем у томе што се њихово дете није трудило, већ у томе што је наставник неправедан.
То су сви они који ове случајеве насиља коментаришу са: „То је стварно страшно, није смело да се деси, АЛИ….“, па онда иза тог али уметните нешто у вези с понашањем наставника.
Кратка лекција, ако допуштате.
НЕ ПОСТОЈИ ТО АЛИ ЗБОГ КОГ ИМАТЕ ПРАВО ДА НЕКОГ УХВАТИТЕ ЗА ГЛАВУ И УДАРАТЕ О ПОД.
Не постоји. Ако није нужна самоодбрана, то је брутално насиље без икаквог оправдања.
Јер ако уметнете то али, нисте бољи од оних који говоре: „Није смео да је силује, АЛИ зашто је носила тако кратку сукњу и тако дубок деколте?!“
И све док то не будемо разумели, имаћемо друштво у ком ће насиље расти. Имаћемо децу која ће насиљем решавати проблеме. Имаћемо одрасле који ће све то посматрати одмахујући главом и гледајући своја посла или се чак наслађујући. Имаћемо најаве измена закона које, као што никада до сад нису, неће ни сад поправити ствари.
Имаћемо систем који је баш онакав каквим смо га ми направили.