S obzirom na veoma veliki porast procenta dece koji imaju teškoće u progovaranju, te na činjenicu da je svake godine sve veći broj onih kojima je neophodna pomoć logopeda, nameće se pitanje – da li se sistem tome prilagođava? Da li se roditelji i vaspitači šalju na edukacije? Da li je broj logopeda u zdravstvu i školstvu, skladno potrebama dece – povećan? Sva ova pitanja postavili smo Ministarstvu prosvete, a u iščekivanju njihovog odgovora, svoje mišljenje nam, kroz tekst u nastavku, daje logoped Ivana Avramović.
Govor je najsloženija ljudska bio-psiho-socijalna funkcija i uzroke za kašnjenje u progovaranju treba tražiti u pomenuta tri područja. Ne može se kašnjenje u progovaranju objasniti samo jednim uzročnikom i krivica tražiti isključivo u roditeljima. I pored toga što ekrani mogu negativno uticati na razvoj netačno je da je njihova prekomerna upotreba jedini uzrok. Više volim da kažem da su ekrani zamka koja vreba roditelje. Objasniti svako kašnjenje u progovaranju prekomernom upotrebom ekrana stavlja na roditelja krivicu i odgovornost.
Smatram da im je pre potrebna pomoć a ne osuda.
Sistemska rešenja bi bilo korisno organizovati tako što bi se logopedi, koji se bave ranim razvojem, našli tamo gde su bebe.
Sve počinje u porodilištu
Porodilišta i pedijatrijska odeljenja su prva mesta na kojima bi bilo važno da deca budu propraćena i uključena u programe stimulacije. U porodilištu se prepoznaju bebe pod rizikom za nastanak razvojnih poteškoća i one se upućuju na praćenje i logopedske kontrole ,ali se momenat otpočinjanja tretmana odlaže. U okviru razvojnih savetovališta ima zaposlenih logopeda, ali je njihov broj diskutabilan. Osim broja logopeda u domovima zdravlja se pokriva primarni nivo zdravstvene zaštite. To podrazumeva rad sa najjednostavnijim govornim poteškoćama, kao što je korekcija izgovora glasova. Zato logopedi u domovima zdravlja najčešće rade sa decom predškolskog uzrasta te kašnjenje u progovaranju ostaje nepokriveno.
Kašnjenje u progovaranju zahteva sekundarni nivo zdravstvene zaštite zbog složenosti problema. Ovom problemu je često potreban multidisciplinarni pristup.
Edukacija pedijatara
Edukacija pedijatara o važnosti upućivanja beba na logopedske sistematske preglede sa 6, 9,12, 18 i 24 meseca bi umnogome doprinela ranoj intervenciji i sprečila da komunikativni problemi eskaliraju. Pedijatar je prvi kome se roditelj obrati kada posumnja da nešto u razvoju izostaje i veoma je važno da pedijatri ne procenjuju razvoj komunikacije i govora već da daju uput za logopeda.
Edukacija vaspitača
Vaspitači u jaslenim grupama treba da imaju osnovna znanja o specifičnostima komunikacije kod dece i tome kome treba uputiti dete kada se detetktuje poteškoća. Vaspitači su edukovani da rade sa decom urednog razvoja i oni dobro poznaju zakonitosti urednog razvoja. Ova znanja i njihovo iskustvo im omogućava da uoče svaku vrstu odstupanja. Kada to uoče važno je da imaju stručnog saradnika tj. logopeda koji će uraditi procenu i dalje voditi dete, roditelje i vaspitača. Takođe smatram da bi zabrana korišćenja televizora i ekrana u jaslicama bila važna mera.
Potreban je i veći broj logopeda koji se bavi ranim razvojem u vrtićima
Edukacija roditelja
Još u porodilištu i razvojnom savetovalištu od strane logopeda roditelji treba da budu informisani o svakoj narednoj razvojnoj fazi, kako je podsticati i na šta obratiti pažnju. Ova edukacija se ne odnosi na fizičko zdravlje mame i bebe već na emotivnu i komunikativnu komponentu koja je važna a zapostavljena u ovom momentu u sistemu.
Sistemska rešenja formalno već postoje ali je problem u realizaciji. Tome doprinosi premali broj zaposlenih logopeda u državnom sektoru kako u zdravstvu tako i u prosveti. Iz tog razloga smatram da je edukacija stručnjaka iz svih tangentnih struka važna i doprinela bi sprečavanju kašnjenja u progovaranju.
Autor: Ivana Avramović, diplomirani defektolog-logoped i Marte Meo praktičar