Ne tako davno, svet je bio okrenut sasvim drugačijim vrednostima, danas su stvari u velikoj meri sasvim drugačije. Nema ovaj tekst nikakve veze sa eventualnim žalom za mladošću, niti sa žalom za bilo kakvom ideologijom, ili državom koja odavno ne postoji. Ovaj tekst je osvrt na neka druga vremena, u kojima nije bilo toliko ludila kao danas, i u kojima su se ljudi mnogo lakše sporazumevali. Možete ga posmatrati i kao pokušaj da se ukaže na neke odavno zaboravljene pojmove. Moja generacija, a bližim se pedesetoj, još uvek pamti neka mnogo lepša vremena, u kojima se nije živelo bogatije, ali se živelo spokojnije. Bojim se da generacije koje dolaze, i za čiju budućnost snosimo veliki deo odgovornosti, neće ni biti u prilici da budu upoznati sa društvenim vrednostima poput solidarnosti, prijateljstva, skromnosti, odricanja, odanosti… Rastu i razvijaju se u ljude ispranih mozgova, u robove imperijalnog kapitalizma, lišene svake empatije i okrenute sebičnom ispunjavanju svojih – a zapravo nametnutih – želja. Potrebno je samo malo dobre volje i nešto malo više uloženog truda, pa da to ne bude sve tako.
Generacija naših roditelja odrasla je u surovo teškim uslovima. Zakačio ih je veliki, svetski rat, iza koga su usledile godine pod komunistima, a to je sa sobom nosilo mnogo toga lošeg. Počev od potpune nemaštine, kupovine na tačkice, preko obnove zemlje porušene ratnim dejstvima, sve do verovatno najveće pošasti komunističkog doba – Golog otoka. Sve su to bila iskušenja kroz koja su naši roditelji prolazili, ali ih to nije sprečilo da i pored teških uslova za život neguju i one vrednosti koje su danas zaboravljene. Ljudi su se međusobno poštovali, steknuta prijateljstva bila su iskrena, u njima nije bilo interesa, pogotovo ne materijalnog, negovao se kult porodice i vrlo ispravno ljudi su učeni da je ona osnovna ćelija društva, kao i da zdrava porodica znači i zdravije društvo. Roditelji su bili posvećeni deci, nisu ih odgajale bake, deke, dadilje, televizija i Internet. Očevi su se borili za egzistenciju, a majke nisu doživljavale kao atak na svoj integritet odluku da u periodu odrastanja dece budu ono što bi i trebalo – majke i domaćice.
Naravno da u tim nekim prošlim vremenima nije sve bilo idealno, ali više je nego očigledno da smo živeli mnogo bezbrižnije. Tada nije moglo da se desi da se pijani tinejdžeri u 4 ujutro potuku na splavu, na kome je, uzgred, za bocu šampanjca potrebno odvojiti celu tatinu ili maminu platu, i da u toj tuči sevne hladno ili toplo oružje. Deca su usmeravana na učenje, a ne na to da će tata ili mama srediti ocenu ili napisati pismeni i poslati ga mezimčetu putem SMS-a ili Vibera, bilo je sasvim normalno da se mladi okreću sportu i boravku u prirodi, odlazilo se na rekreativne nastave, ekskurzije. Jednom rečju, vodilo se računa o obrazovanju, i iz školskih i univerzitetskih klupa nisu izlazili razmaženi snobovi sa kupljenim ili jedva stečenim diplomama, već su izlazili ljudi osposobljeni za život. Generacija kojoj pripadam odlično se seća porodičnih odlazaka na letovanja i zimovanja, sa naglaskom na ova prva, nekako su ti letnji odmori bili uobičajeni. Moja porodica je godinama letovala na makarskoj rivijeri (ah, ti Tučepi!), uvek je to bilo u privatnom smeštaju, i nije bila retkost da se na more uputimo i bez rezervacija. Nije bio problem ni ako se prve večeri ne pronađe smeštaj, iako se uvek pronalazio, uvek je postojala opcija spavanja u kolima ili na dušeku pored kola. I nismo bili ni po čemu zakinuti za bilo šta, niti su nam guze bile toliko svilene da smo morali da idemo u all-inclusive hotel, koji ima bazene, saunu, SPA centre, teniske terene, kablovsku TV i Internet. Odrastali smo srećni, i više od lososa ili bifteka u kakvom elitnom restoranu prijali su nam sendviči i voće, pojedeni onako mlaki na plaži.
A danas, kako danas stoje stvari? Robovlasnički kapitalizam, u koga smo – vođeni prizemnom željom da priuštimo sebi stvari koje smo ranije gledali samo po izlozima i TV serijama – naivno utrčali pravo iz komunizma, služeći se vrlo agresivnim marektingom i stremeći cilju da od ljudi stvori poslušne robove, koji će što više raditi da bi što više zaradili, a samim tim i potrošili, izokrenuo je društvene norme iz korena. Sve što je nekada bilo vrednost koja je na ceni, danas je potcenjeno i u zapećak gurnuto. Ljudima je u glave sistematski usađivan imperativ da moraju da zarađuju, i to je postao jedini kriterijum na osnovu koga se meri uspešnost, i od koga nam zavise životi. U ljubavne priče i/ili brakove ulazi se iz interesa, uspešnost tih veza u direktnoj je vezi sa materijalnim stanjem, porodica se planira na osnovu finansijskih projekcija. Da, slažem se da je potrebno biti odgovoran kada se planira stvaranje porodice, ali to nikako ne znači da se ona može stvarati tek kada se ispune svi zahtevi modernog robovlasništva; kada budući roditelji steknu sopstveni stan, kada se i otac i majka ostvare po pitanju karijere, kada budemo bili sigurni da ćemo moći detetu da priuštimo najskuplje stvari i igračke. Sve su to zamke u koje ljudi, ne razmišljajući, utrčavaju. Da biste došli do stana, morate da uđete u dužnički odnos sa nekom od banaka, a time gubite slobodu i postajete rob kapitalizma.
Od trenutka potpisivanja ugovora o kreditu, vi i vaša (buduća) porodica postajete sužanj, čija je jedina funkcija da radi da bi isplaćivao kamate. To od vas čini frustriranu i nesigurnu osobu, nesposobnu da se izbori sa nametima modernih zelenaša obučenih u lepa odela, i to je samo korak dalje od stvaranja porodice. Buduće majke se obeshrabruju poslovnom politikom u kojoj porodilja gubi radno mesto, ili u najboljem slučaju mogućnost da napreduje u karijeri. Tako ide do neke starosne granice, kada joj lekari objasne da je u tim godinama vrlo rizično rađati, i žena potpuno prirodno donosi odluku da ne rizikuje ni svoj, ali ni život buduće bebe. Takvi parovi bez dece idealna su meta kolonijalnog kapitalizma, budući da im ne preostaje ništa drugo već da od jutra do mraka zarađuju, planirajući da zarađeni novac raspodele na vraćanje kredita bankama i kupovine po fensi šoping molovima. U takvoj trci za zaradom ljudi se međusobno sve više otuđuju, umeće komunikacije je već u velikoj meri izgubljeno, empatija sve više nestaje i postaje čudna pojava, razumevanje je nešto na šta se još može računati samo kod terapeuta ili eventualno roditelja, ako su živi. Dok su ranije neki zajednički ciljevi bili opšta dobrobit i izgradnja zdravog društva, danas se sve svelo na sebično zadovoljenje ličnih potreba i na omogućavanje centrima finansijske moći umnožavanja kapitala.
Samo je mali korak potreban da se stvari promene. Potrebno je da ljudi počnu da razmišljaju, potrebno je da otvorimo svoje umove, i da sagledamo svojim očima šta je najbolje za nas i za naše okruženje. Potrebno je da se distanciramo od agresivnog ispiranja mozga, da iz glava izbacimo svest o postojanju reality programa, da shvatimo da su mediji tabloidizovani sa ciljem da nas dovedu u konfuzno stanje. Jedino pravo oružje u toj borbi koje nam je na raspolaganju jeste zdrav razum. Ono čega moramo biti svesni jeste činjenica da je to oružje mnogo moćnije od svih trikova kojima se imperijalni kapitalizam služi. Uključite mozgove, razmišljajte svojim glavama, i zakoračite ka sreći. Sutra može biti mnogo lepše nego juče, a zasigurno bolje od danas.
Autor: Peđa B. Đurović
Izvor: razumno.rs