„Moj posao gubi smisao. Ja u klin-oni u ploču. Ne znam da li želim do kraja života da radim ovaj Sizifov posao…“, jednog dana rekla je moja predivna koleginica, vaspitačica koja obožava decu i sija uvek kada je sa njima.
„O kome pričaš?“, pitam je.
„O roditeljima. Kao da je ceo svet poludeo“, reče ona tužno, pretužno.
„Proverićemo to odmah. Možeš li da doneses prozivnik svoje grupe?“, pitam.
Sele smo zajedno iznad 25 imena petogodišnjaka.
„Obeleži imena dece o čijim roditeljima pričaš“, rekoh.
Sedela je nad spiskom 10 minuta i obeležila 4 imena od 25.
Nasmejala se, odmah joj je bilo jasno i veselo otišla kod dece. Njen posao ima smisla, i te kako.
Svet nije u smeru juriša ka propasti, ali preglasni pojedinci svakako jesu. Bilo je i biće ih uvek i zauvek, zbog ravnoteže među zvezdama možda – ne znam. Ali mediji prenose drugačije, jer negativna vest zvoni jače.
Tih dana moja ćerka poželela je da ide sa drugaricom napolje. Pozvala sam mamu. „Šta radite? Imate li neke planove za ovaj topli dan?“, pitam.
„Nemamo. Ja nešto čitam, a Maja gleda crtani, pa telefon i tako u krug… kao i svi njeni vršnjaci. Ovo je ludo vreme, jadna ta deca.“
„Pa hajde da ih vodimo na Štrand?“ kažem veselo.
„Ne, velika je gužva, dođite kod nas.“, poziva nas gostoljubivo.
„Bolje da budu napolju, nego pod klimom. Leto je.“, ubeđujem je,“Možemo na bazen“.
„Jao, tek je tamo gužva… stvarno ne mogu.“
„Neki park?“ ne odustajem.
„Tamo ima puno beba i male dece, prerasle su park“, preliva moju čašu roditelj koji se žali na današnjicu i telefone.
„U redu, mi idemo napolje, a ti razmisli čiji vršnjaci su napravili svuda gužvu, dok je tvoje dete pred ekranom. Ludo neko vreme, ali u tvojoj glavi kao izgovor „.
Sa dve drugarice otišli smo u provod i gužvu na igralištu i bazenima prepunim vesele dece, dok su neki pod klimom i uz ekrane pratili 21. vek.
Deca su naša odgovornost i tu trendovi ne postoje. Pa kako ko hoće, može i zna.
Autor: Snežana Golić, pedagog razvojnog centra Faktor