Почело је некако наивно и из љубави, као тако треба – да се удаш и да пеглаш с осмехом његове кошуље. Мајка јој је рекла да је то женски посао, тако ваља, тако су све жене у њиховој фамилији одувек. Неће јој се ваљда мушкарац по кухињи мотати?!
Мало усвојеног знања, мало шта ће рећи свет, а онда и „мацо, ‘ајде ти ово зачас, ти то знаш боље“. После неког времена и сама је почела да га прекорева: нека ти, пусти, ја ћу.
Нека ти, пусти, ја ћу
Било јој је непријатно, у ствари, пошто већ није радила, да он дође с посла уморан и да га сачекају судови. Па је у кући радила као марљиви мрав, да бар некако допринесе заједничком домаћинству. Ал’ временом, полако, било је и неких ствари које су јој сметале. Дремне он, на пример, поподне у дневној соби после ручка, устане – остави ћебе згужвано на каучу. Вечера касно, само одложи тањир на судоперу. Можеш ли ти, мацо, да ми испеглаш ону мајицу, где су ми ципеле, а оне панталоне, јеси ли купила пасту за зубе, гле опет нестала јаја…
Из претеране жеље да удовољи пала је у очајање једног јутра кад се наљутио што му није опрала патике „иако ју је три пута лепо замолио“.
– Чије су то, патике, Иване? Је л’ ти их је мајка прала, па сад ја наследила ту обавезу? – хтела је да се нашали, али јој је његов израз лица све рекао.
Вероватно да никад није опрао своје патике у животу. Човек од 30 година.
– Па ја не знам шта ти хоћеш од мене сад?! Да почнем да перем судове или да пеглам као нека цурица?
Била је превише згранута да било шта каже.
– Уосталом, шта ти је тешко кад ионако немаш посао?
Разговор је отишао предалеко у другом смеру. Расправа је ескалирала кад је „обећао“ да ће се више укључити у кућне послове кад она почне да ради.
Време је, наравно, учинило своје. Уместо посла дошла је беба, па после прве и друга и све што треба урадити у кући, око куће и деце, некако је логично, као и увек радила она. Мацо, ти то тако час решиш.
Мацо, ти то тако час решиш
Никад ништа није било час, иако је истински било брже него кад се он било чега прихвати, било да је мењање пелене или усисивач. Навикли су, то је био њихов ритам, а она је некако радила и шкљоцала и с времена на време беснела – јер обрни окрени, и даље је више потезала она.
– Што си, бре, нека, све ти је тешко?! – знао је да јој каже ако мало дуже „зановета“. А она је зановетала од умора, јер од јутра до мрака није знала ни умела да седне.
– Од чега си уморна? Замисли да идеш на посао!
Од сваког „замисли да“ накупило се десет година брака и једног дана десило се – отишла је на разговор за посао и примљена је. Почетна еуфорија ју је понела, радила је пуном паром и није се штедела ни код куће, а ни на послу. Међутим, временом, постало је све напорније издржати тај темпо и ускладити улоге – супруге, мајке, домаћице и сад пословне жене. Умор се прво таложио у судопери, па се подигао у воду планине од неопегланог веша и на крају пао у несвест на пет дана неусисан тепих.
– Твоја ће нам каријера, мацо, доћи главе. Идем ти неиспеглан.
Није се шалио.
О домаћим задацима, преслишавањима, одвожењу и довожењу деце с тренинга на тренинг, да се и не говори. Иако је све радила из исте оне љубави, на други тас се полако таложило све остало: његово све чешће и експресивније изражено незадовољство, назови-шале на њен рачун и на то како се води домаћинство и коначно, отворено приговарање – јер неће сада ваљда он?!
Ниси једина, све ми тако
Била је довољно блесава да помене испред једне колегинице своју ситуацију и осећај неснађености.
– Не знам шта очекујеш. Неће он да се пробуди после десет година и да почне да пегла само зато што си ти нашла посао!
Њен мозак то није могао да схвати. И што се дуже опирала чињеници да је то сад то, непромењено доживотно стање, то јој је мање улазило у главу. Да ли је он лош човек? Није. Да ли је лењ? Није. Како онда да га опише кад се због њега овако лоше осећа?
– А па, душо, не осећаш се ти лоше због њега само. То су ваши заједнички избори. Пристала си на то одавно, иако ти се чини да ниси имала избора – јеси. Да преваспитаваш човека у тридесетим не знам да л’ може да се деси… Ал’ ако те теши, ниси једина. Све ми тако… Сутрадан ће тако наша деца и укруг.
Ниси једина, све ми тако. Ништа је није отрезнило као помисао на будућност. Видела је своју ћерку која пегла у бескрајно и сина који тражи од снаје да му донесе чашу воде, јер је жена. Није било нимало утешно што није једина, јер је схватила да баш тако – тим „теши се“ – само продужава један бесконачан ланац.
– Не желим да се тешим, нити да се он буди да пегла. Желим да се сви понашамо људски, да нам је најпрече како се осећамо једно поред другог, а не ко је задужен за пеглање и прање судова. Ако видим да му треба помоћ да не будем принцеза и он исто – кад стигне пре мене кући да скупи веш са жице. Је л’ то много што тражим?
– Не знам да л’ је много, ал’ знам да је касно. Мој ти је Мића само прешао од мајке код мене на старање. Па тај не би знао сам сопствене гаће у кући да нађе! И шта сад, да га терам да усисава?! Неће се десити. Боље ми је да се не свађам. А исто и теби саветујем.
– Мора ли да буде свађе?
– Па, мора. Чим се он досад није сам сетио. А замисли, ето, да нећеш њега да преваспитаваш, да дигнеш руке, да кажемо. И кренеш да објашњаваш твом женском детету да не мора да пере братовљеве патике или мушком да треба сам да сложи своју одећу.
– Па нормално, нисмо слуге једни другима, а друго, и треба сами да знају да се побрину за себе.
– Па настаће ти револуција у породици! Где да мушко дете пере судове и расклања сто?! А на чијим се леђима ломе револуције? На твојим. Пусти…
– Нека се ломи. И револуција и тањири, ал’ нећемо да понављамо историју више. Како си рекла, неће он да се пробуди после 10 година и да почне да пегла, ал’ нема везе. Ја сам се пробудила.
Пише: Србијанка Станковић
