Тешко је данас бити просветни радник у Србији! Испљуван и погажен од свих, свих оних који мисле да би то могли много боље! Ко је крив што неки можда нису имали довољно снаге, довољно среће, па и знања, да нађу своје место под тим истим просветарским сунцем?
Многи живе у прошлом веку мислећи да је просвета тада, и просвета сада, једна иста. Е, па драги моји, није! Данас свако дете зна своја права, знају их и родитељи и ниста их не спречава да час скокну до Школске управе, онако необавезно да пријаве наставника који им је, тобоже, попреко погледао дете. То није она иста просвета где су просветни саветници свраћали у пролазу да попију кафу и онако се необавезно испричају. Данас долазе већ половином септембра да провере свако слово, сваки папир, а њих верујте, има на тоне! 
Распусти? Било их је некада, опет кажем у прошлом веку! Упис у средње школе траје до половине јула, и чик погодите када су родитељски састанци у мом граду! На Видовдан, наравно. А онда док средите дневнике, матичне књиге и остале писаније, дође половина јула, а тада никако не можете на море јер су аранжмани превише скупи, а ви са оном цркавицом коју сте скупили, не можете ни пет дана на одмор! Само да се разумемо! То цркавица није од дневница које добијамо када смо на семинару или радимо недељом јер имамо дежурство за такмичење! Те дневнице, понављам се, постојале су у прочлом веку!
Још ако сте одељенски старешина, онда нека вам је са срећом! Од писања нећете дићи главу, а у паузи писања извештаја о самовредновању, кварталних извештаја, и вођења свеске о напредовању сваког ученика, мораћете да пишете тону извештаја јер је Пера Милицу гурнуо док су улазили у учионицу а она онако мало неспретна, пала!
Да плата нам је велика, када гледате из угла неког ко ради у продавници прехрамбених производа! Али опет кажем, нико ни њима а ни нама није крив, свако је сам крчио свој пут!
А са друге стране, да ли је та плата довољна да будемо родитељи, бабе, деде, најбољи пријатељи, па тек онда наставници!
Зато пре него што нас опет испљујете, размислите још једном, јер бити просветни радник данас није награда а ни престиж! Ипак, сви ми смо ту због деце иначе не би ни радили тај посао, и још увек пуни ентузијазма покушавамо да исправимо криву Дрину и да се изборимо са ветрењачама. Дубоко верујем да смо ту да створимо боље сутра, зато колико год нас пута ставили на стуб срама, нећемо одустати! На крају крајева, после кише долази сунце, зар не?
Tatjana Delic