Teško je danas biti prosvetni radnik u Srbiji! Ispljuvan i pogažen od svih, svih onih koji misle da bi to mogli mnogo bolje! Ko je kriv što neki možda nisu imali dovoljno snage, dovoljno sreće, pa i znanja, da nađu svoje mesto pod tim istim prosvetarskim suncem?
Mnogi žive u prošlom veku misleći da je prosveta tada, i prosveta sada, jedna ista. E, pa dragi moji, nije! Danas svako dete zna svoja prava, znaju ih i roditelji i nista ih ne sprečava da čas skoknu do Školske uprave, onako neobavezno da prijave nastavnika koji im je, tobože, popreko pogledao dete. To nije ona ista prosveta gde su prosvetni savetnici svraćali u prolazu da popiju kafu i onako se neobavezno ispričaju. Danas dolaze već polovinom septembra da provere svako slovo, svaki papir, a njih verujte, ima na tone! 
Raspusti? Bilo ih je nekada, opet kažem u prošlom veku! Upis u srednje škole traje do polovine jula, i čik pogodite kada su roditeljski sastanci u mom gradu! Na Vidovdan, naravno. A onda dok sredite dnevnike, matične knjige i ostale pisanije, dođe polovina jula, a tada nikako ne možete na more jer su aranžmani previše skupi, a vi sa onom crkavicom koju ste skupili, ne možete ni pet dana na odmor! Samo da se razumemo! To crkavica nije od dnevnica koje dobijamo kada smo na seminaru ili radimo nedeljom jer imamo dežurstvo za takmičenje! Te dnevnice, ponavljam se, postojale su u pročlom veku!
Još ako ste odeljenski starešina, onda neka vam je sa srećom! Od pisanja nećete dići glavu, a u pauzi pisanja izveštaja o samovrednovanju, kvartalnih izveštaja, i vođenja sveske o napredovanju svakog učenika, moraćete da pišete tonu izveštaja jer je Pera Milicu gurnuo dok su ulazili u učionicu a ona onako malo nespretna, pala!
Da plata nam je velika, kada gledate iz ugla nekog ko radi u prodavnici prehrambenih proizvoda! Ali opet kažem, niko ni njima a ni nama nije kriv, svako je sam krčio svoj put!
A sa druge strane, da li je ta plata dovoljna da budemo roditelji, babe, dede, najbolji prijatelji, pa tek onda nastavnici!
Zato pre nego što nas opet ispljujete, razmislite još jednom, jer biti prosvetni radnik danas nije nagrada a ni prestiž! Ipak, svi mi smo tu zbog dece inače ne bi ni radili taj posao, i još uvek puni entuzijazma pokušavamo da ispravimo krivu Drinu i da se izborimo sa vetrenjačama. Duboko verujem da smo tu da stvorimo bolje sutra, zato koliko god nas puta stavili na stub srama, nećemo odustati! Na kraju krajeva, posle kiše dolazi sunce, zar ne?
Tatjana Delic