Jedna moja prijateljica je godinama trpela najgore moguće nasilje od strane svog muža, od batina do uvreda i ponižavanja svake vrste. Trpela i ćutala, smatrajući da je to najbolje za njenu decu, jer, jedan je dom, bolje ikakva porodica nego obeležje deteta iz razvedenog braka. Sve do jednog dana kada je sin stao ispred nje, zaštitio je od udarca, a zatim joj rekao: dokle više. Spakovao joj je torbu i izveo je iz kuće. Sledile su dve mučne godine borbe sa institucijama, jednako bolne kao i nasilje koje je u braku trpela, ali nije smela nazad. Kad god bi se pokolebala i klekla od poniženja, videla bi sinovljev pogled i znala je da njegovu žrtvu ne sme pogaziti.
Evo nam danas ove priče na opštedruštvenom nivou.
Mladi su nam se pobunili. Prvo su nas iznenadili jer nismo znali da su takvi. Onda smo počeli da ih podržavamo, pa da navijamo. Ali se i dalje pitamo šta ih je motivisalo da se iz pasivnog stanja preobrate u revolucionare, promišljene, odmerene, organizovane.
Meni se čini da se mladi nisu pobunili protiv vlasti i sistema koji ih melje i bije, već protiv svih starijih, protiv svojih roditelja, nastavnika, komšija, rođaka, prijatelja… Pobunili su se protiv pristajanja, ćutanja, straha, besnih razgovora i optužbi između svoja četiri zida koji se razmile u poltronstvo na svežem vazduhu, protiv sveopšteg licemerja ovog društva koje se zaklinje u mladost, ali dozvoljava da se ta mladost izvozi i poništava ucenama.
U priči s početka, sinu je na kraju puklo trpilo. Izabrao je majku borca, a ne mučenicu u modricama. Rizikovao je. Tako su naši mladi konačno rekli: dokle više. I stali ispred svojih preplašenih roditelja da im pokažu kakav život oni zapravo žele.
I pokazali su koliko ih vređaju rečenice sa kojima su odrasli: pa šta, bolje ti je ćuti, šta mi možemo, uvek je ovako bilo, prevarili su nas sto puta…Sve to su poništili ličnom hrabrošću, doslednim stavom, solidarnim dogovorima, apsolutnom organizacijom. Neodustajanjem. Razumevanjem sistema. Odbijanjem da se razgovara sa nenadležnim. Odbijanjem da se pregovara o dogovorenom i podrazumevajućem. Zahtevima da svako radi svoj posao. Neosvrtanjem na uvrede i ucene. Stavili su svoj život na čekanje da bi obezbedili nešto bolje, trajno i smisleno.
U prvom talasu pobune njihovi nastavnici i roditelji su bili ponosni. Ukazivali su na to kako su odgajili sjajnu decu. A zatim su ih izdali.
Jer…roditelji su, takođe, nezadovoljni. Ali se kriju iza leđa svoje dece i ne mrdaju. Ima roditelja lekara, sudija, policajaca, službenika, poljoprivrednika, penzionera, radnika na fabričkim trakama. I svi su nezadovoljni. Kažu: sistem je loš, da li će studenti izdržati. Navijaju i nemaju pojma odakle bi počeli. Treba im neko da ih povede. A nemaju poverenja ni u koga. Pa su izabrali da čekaju i navijaju.
Nastavnici su u pregovorima. Rade sve ono na šta im deca ukazuju kao pogrešno i nedolično. Pregovaraju o nečemu što je pre godinu dana odlučeno i potpisano. Trpe uvrede i pretnje. Prave se da su iznenađeni ovakvim nastupom nadležnih. Razmišljaju da li će početi novo polugodište. Preračunavaju ponuđene procente. Zaboravljaju da su uz te procente imali i neke druge zahteve. Dozvoljavaju sebi da zaborave nasilje, administraciju, preopširne programe, debakle na maturskim testiranjima, izveštaje o postignućima na svetskom nivou, sveopšte urušavanje ugleda škole. To su isti oni nastavnici koji traže poštovanje od svojih učenika i smatraju da na to imaju pravo. Po čemu? Deca su im primerom pokazala kako se čuva dostojanstvo i šta su spremni da poštuju. Ali, oni to neće. Plaše se. Grde sindikate. Spremno saginju glavu. Prodaju svoje diplome za male pare. Brukaju profesiju i napore mladih ljudi koji žele pravdu.
Kako će sad isti ti nastavnici stati pred svoju decu? Sa kojim izgovorom? Kako će im objasniti da su iz dugoročnog štrajka izvukli restlove od par procenata, a zaboravili na svoje đake? One koju su učili i one koje i dalje uče. Jer oni predstavljaju školu kao instituciju pred tom decom. A ta škola ne funkcioniše. Tu niko nije zadovoljan. Ni deca. Ni roditelji. Ni nastavnici. Hoće li reći da su morali? Jer od nečeg mora da se živi, prete im, razočarani su, nema sloge, izdali su ih sindikati…Deca to neće razumeti. I ne treba. Kada im sledeći put budu izmakli stolicu, treba da znaju da to nije ništa lično, već odgovor na ćutanje i pristajanje.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca
vise o tim „mladima“ koji se, jadni, nesto bune protiv svega i svacega,da ni sami ne znaju sta zapravo hoce, jer ima i mladih koji nisu sa takvima i ne odobravaju taj bunt! O tim licemernim nastavnicima i profesorima, koji su do juce trazili zastitu od te buntivne i raskalasne dece i cak status sluzbenog lica, da i ne govorim!
Mars u klupe i jedni i drugj! Ako necete, nema problema, ima, hvala bogu i narodu, ko hoce!
Marš je ružna reč. Ako se u klupe ne vrate učenici i nastavnici, živo me zanima gde će naći te koji hoće? Mislite da imamo rezervne učenike a i učitelje, nastavnike, profesore. Mislite da obrazovnog kadra za Izvođenje nastave ima kao pleve? U žestokoj ste zabludi.
Lep početak poruke… Vidi se da vama škola nije bila baš prva na spisku obaveza…kažu Kinezi “ mišljenje je kao i“ donji deo leđa“ svako ga ima.. A vama bi bolje bilo da sledeći put kad vam dođe da nešto kažete samo sednete negde u ćošak i umirite se… Videćete proći će
Vera,svaka cast,najjasnije sto je moglo biti.
Bravo Nevena! Odličan komentar, u potpunosti se slažem sa vama Vama.
bravo za tekst, konačno neko da izvuče suštinu a na tako lepo sročen način. Posle videh da je autorka profesor srpskog jezika, i još više svaka čast, jer masa njenih kolega ovih dana upravo to radi -kalkuliše, traži opravdanje, a kao što je profesorka napisala ako prosveta ne odbrani svoje dostojanstvo sada kada je trenutak, šta kasnije od bilo koga da očekuje da ih poštuju. Bravo profesorka, Vi mižete hodati uzdignute glave
Sram da TE bude. Na kojim si ti „jaslama“ kada tako pišeš? Da li znaš kakvo je stanje u prosveti, u bilo kom smislu? Od nas se traži praktično nemoguće u sistemu koji samo traži, a vezuje ti ruke i opterećuje te sporednim stvarima. A gde je (više) suština prosvete?
I apsolutno je tačno: postoji mnogo bitnijih stvari i gorućih problema u prosveti preči imod plata prosvetnih radnika, ali su upravo plate realni, materijalno duhovni pokazatelj „brige države o prosveti“. O tome da je prosveta decenijama sistematski ubijana, a da nas teraju da postižemo nemoguće i pored svega mogu da pričaju samo oni koji su u tom sistemu, koji trpe pritiske od svakog Kurte i Murte i koji urlaju za pomoć…ali u dubinama kosmosa vaš krik niko ne čuje…ili ne želi da čuje iz samo njemu znanih razloga…a možda i mi znamo te razloge…
„Ako necete, nema problema, ima, hvala bogu i narodu, ko hoce!“
Bolji vic odavno ne čuh…
Da ne komentarišem ostatak.
U školama su ostali entuzijasti i očajnici.
Sram Vas bilo!
Sramite se Vera. Treba da Vas bude sramota
Vera, krajnje je vreme da otvorimo oči! Studenti, nastavnici i učenici bore se za pravednije i bolje sutra, a ignorisati njihove zahteve može samo neko ko je duboko zaslepljen ili zarobljen u sistemu korupcije. Umesto da tonete dublje i gurate druge u ponor, zaustavite se i zapitajte: šta ostavljamo generacijama koje dolaze? Ovo nije borba samo njih, već svih nas! Podržimo promene koje vode ka pravdi i boljoj budućnosti!“
sns gospodjo, ko hoće? Škole godinama imaju problema sa nastavnim osobljem (kvalitetnim, ne ovim sa diplomom iz raznih sela širom Srbije), a isto tako i sa manjim brojem učenika svake godine. Da ste iz prosvete, znali biste. Ali ne, verovatno sedite u nekoj opštinskoj ili drugoj fotelji dobijenoj preko politike, bez odgovarajuće škole, i pišete ovakve gluposti, jer za bolje i ne znate.
Narode dragi!
Da li mi živimo u civilizovanom svetu?
Mislim da je odgovor NE..
Svi smo ubačeni u ogromnu mašinu,koja nas svakodnevno melje,kida deo po deo,a mi utrnuli od bola i tuge smo totalno izgubili razum i svaki dan nam liči na bolnu ranu,koja nikada neće zaceliti…
Uzdajmo se u Boga!
On je svemoguć!
U našoj OŠ u selu, su svi opštinari i neko njihov. SNS ovci sa svakojakim diplomama ali ne i diplomom prosvetnog radnika koji se iz želje prvobitno školovao i učio da taj posao radi ispravno i voli decu. Deci predaju poromećene ličnosti i bolesni ljudi. Deca trpe grube reči, ružne i razočaravajuće. Pokušala sam da skrenem pažnju na situaciju, pisala sam društvu psihologa u Beogradu. Konkretnog odgovora nije bilo sem da se javim dalje. Te ako neko ovo čita i zna sigurno kome se obratiti za pomoć nek mi ostavi kontakt. Neko ko bi ove iskaze proverio i kome je stalo.
Recimo ti da radiš? Nikako! : )))
Gospođo Vera, u ovoj priči, Vi ste muž. I prepoznali ste se.
bravo profesorka pa u društvu i jeste ovako jer roditelji se stalno nečeg plaše a ne plaše se što im deca odlaze u inostranstvo i što tamo ostaju a što ćemo mi za neko vreme ostati bez svoje zemlje jer su je razdelili drugima pametnjakovići
Cela istina! Vaši tekstovi me duboko ganu svaki put, a posebno sada kada osećam da će nas rukovodstvo sindikata izdati!!!
Uciteljice, sad tek vidimo kako ste ih ucili, zato ste i dobijali batine. Zbog vas halavih izlaze na ulice, pomozite im sad da nebudu nasilni. Dajte priliku uciteljima bez posla kad ste vi postali obesni a idite,vreme vam je i tako roditelji moraju po tri sata da rade sa decom kad dodju kuci jer ih vi niste nista naucili, leteci prelazite gradivo, nista neobjasnite, napisete jedan primer novog gradiva na tabli a ostalo sami kuci ucite sa roditeljima. Da li ikad postavite pitanje ucenicima da li im je jasno ako nije da mu objasnite . Zaradu neodbijate iako ste svesni da je niste zaradili jer ste i setali po ulicama sa izdajnicima nase zemlje a roditelji moraju 8 sati da rade na poslu plus jos tri sa decom kuci, kuvati,prati i peglati a vi dangube hocete i dnevnicu na ekskurziju, hocete i lep rucak sniclu a deca se otruju na ekskurziji a vi ne, vi ste vec otrovani iznutra halapljivoscu, jos dobijate kozne torbe,kaise,zlato za svaki osmi mart, rodjendan i ispracaj generacije a zauzvrat nista decu niste naucili. Sad bi da vas sindikat zastiti e pa nemoze postoji zakon ,postoji kolektivni ugovor, a vi sad solidarity uciteljice sta ste ispostovali od toga i koliko traje cas a ne na ulici da casove dajete zvizdeci, lupajuci u serpe, pistaljke itd.
Nepismeniji botovski tekst ne videh skoro.
Fuj, kako danima izmisljate i smisljate price o studentima koji su na ulici da ih opravdate. aha, znaci videli su od tate kako vrsi nasilje pa ce oni to sad da rade na ulici, pruzajuci srednji prst i da nekazem sta. Kako to gospodjo da poprimise sve od tata nasilnika a sta su od vas poprimili, uzas. To svoje cutanje nisu morali na tajav nacin da prekidaju na ulici, vec na fakultetu i sa oregovorima drzavnima a ne da ih vidaju Marinika, Mila i Gruhonjic koji mrze sve sto je srpsko. zasto, zasto su se udruzili sa najgorima koji bi da nam cepaju drzavu.
Omašili ste portal izgleda, nije ovo dezinformer da se izražavate tim uličarskim slengom kojim vas indoktriniraju u tim inkubatorima za besramno botovanje. Ne vredi, odaje Vas prostački način izražavanja koje je dovoljno da niko Vaše preskromno mišljenje uzme u obzir. Nazadnjaci, nazad u večernju školu da učite o Šantiću i Jakšiću.
U prosveti ne bi trebalo da radi ko hoće, već samo onaj ko je za to KVALIFIKOVAN! Nažalost takvi odustaju od rada u prosveti, a budući studenti zbog trenutne situacije beže od studija za učitelje i nastavnike. Treba da podržimo prosvetne radnike ako želimo da nam deca imaju kvalitetno obrazovanje.
Slobodno stavite šajkaču glavu i izađite na ulicu,niko vam neće ništa.Hoće ovima koje vi nazivate izdajnicima.Sram vas bilo!
Da vam odgovorim. I samo da znate da namerno ne stavljam veliko slovo na ovoj zamenici. Prvo, nisu sva deca ista. Drugo, nisu svi roditelji isti. Treće, nisu ni sva deca, a ni svi roditelji nasilni i nevaspitani. Četvrto, zbog toga što su u školski sistem upali oni koji rečenicu počinju sa ‘marš’, a direktor im je, sasvim slučajno brat od strica ili zemljak iz tamo nekih krajeva, nalazimo se tu gde jesmo. Gospođo draga, možda i koleginice sa malim ‘k’, nisu svi u prosveti prodane duše i ne razmišljaju svi tako plitko. Vidite, ovi studenti imaju potpuno jasne i precizne zahteve, između ostalog da institucije počnu da rade svoj posao. Što se mene tiče, i prosvetna inspekcija bi mogla češće da nas obiđe, ali ih mrzi da uznemiravaju rodbinu i zemljake po školama.
Ako imate decu i ako mislite da ćete takvim stavom od njih stvoriti srećne i zadovoljne ljude, grdno grešite. Mislim i da je autor ovog teksta upravo na to i mislio.
U pravu ste koleginice. Nisu svi isti. Ali oni koji nam zagorčavaju posao (i život), kao i oni koji ruše prosvetni sistem u svim oblicima dejstva, stvarno su preterali. Ovde, naravno, mislim na vredne i radne prosvetne radnike koji se trude da što više doprinesu razvoju dece o društva. Nažalost, lični interesi pojedinaca ili interesnih grupa (da ne kažem vlade) doprinose urušavanju prosvete.
Moram da kažem samo jednu stvar koja me jako iritira u ovom tekstu a to je da Vas podsetim da su upravo prosvetni radnici bili prvi koji su izašli na ulicu i suprostavili se režimu i nije u redu da pišete ovakve stvari. Podrška i za studente i za prosvetne radnike.
Đuro,
ja sam za totalnu (smisleni i sistemsku) transformaciju prosvetnog sistema i ne samo njega. Najpre sistema palih i poremećenih vrednosti i još mnogo toga.
Pretpostavljam da niste dobro razumeli moj odgovor, ali ne uzimam za zlo 🤝
Ne znam skroz šta je autor teksta mislio ali mi se neizmerno svidja to što ste Vi pisali. Bravo.
Početi sa drugim polugodištem 20.01. bi bila istorijska greška, neće deca ništa mnogo propustiti za tih nekoliko dana, ali će nas mnogo više ceniti.
Bravo za tekst.Istina i to surova naše današnjice i našeg sistema.Bravo za mlade.Treba da imaju podršku i nastavnika i profesora,jer se sa njima sada sistem igra.Sad im se obećava sve samo da ne budu i oni deo nečega za šta se bore STUDENTI -ZA PRAVEDNU DRŽAVU,BEZ MITA I KORUPCIJE
Koliko se iz priloženih tekstova vidi, svi komentatori se (kao i pisac ovog teksta) javljaju sa pozicije navijača. Ne zaboravite: „Politika je poligon na kome neuki, bahati i van nje životno neuspešni ljudi igraju Monopol sa živim ljudima. Bez obzira na boju i oblik figure koju koriste, svi koji pristanu da učestvuju u toj igri su ipak samo pioni.“
Poštovana koleginice,
Bilo bi dobro da analizirate životne situacije sa odgovornošću i širinom, barem onoliko koliko je to potrebno za analizu jednog književnog dela. Tada će Vam se pojasniti da stvari nisu tako crno-bele kao što se to Vama čini. Medalja ima dve strane. A deca još treba da rastu, rastu i uzrastu roditeljima svojim na radost, otadžbini našoj na korist, a Gospodu Bogu našem na slavu. Pa ako takvi postanu, onda neka biraju ko će da ih vodi. Za sada nisu za to dorasli, a naročito ne da budu vođe ukoliko je tako nešto uopšte moguće. Jednostavno, nije prirodno.
Podsetiću Vas, poštovana koleginice, i da je greh urušavanje roditeljskog autoriteta. Neki red mora da se zna.
Osim toga, kakvi nastavnici?! Dokle više sa tom degradacijom?! I nama, Vašim kolegama, u diplomi piše PROFESOR kao i Vama. Redakcija nije zaboravila da naznači Vašu titulu, pa budite uviđavni i Vi, i ne zaboravljajte zvanje Vaših kolega da ne biste ličili na mnoge naše ,,pismene“ novinare.
Msr prof. srpskog jezika i književnosti
Glorija Ivetić
I ovo je istina.
Nama sada treba proći uzanim putem, koji neće podržati ni postojeće (očajno) stanje u prosveti i bahatom/lošem/zlom duhu koji se prepoznaje u društvu, ali ni one koji pokušavaju da se okoriste energijom nezadovoljnog naroda zarad ličnih interesa ili interesa raznih i inostranih grupa, a na suštinsku (i konačnu?) štetu srpskog naroda.
Deo mladosti prepoznaje problem, ali nema iskustvo 90ih i 2000; deo mladosti je i zaveden upravo zahvaljujući tom neiskustvu. U tom smislu ne treba išta generalizovati.
Vidim da se pozivate na Gospoda – a baš negde i piše (nažalost, ne mogu da preciziram gde) da je jako opasno da omladina bude vođa starcima. U sadašnjem trenutku mnogo toga je isprepletano i treba biti vrlo trezven da bi se prošlo između mnogih mina i sa leve i sa desne strane, a koje su postavljene od istog…neka bude neprijatelja. Treba biti Ingemar Stenmark, a za konačnu dobrobit i ozdravljenje ne samo prosvete već i celog društva. O gubitku identiteta bih pričao, ali ne mogu sada da dužim.
„Leteći prelazitr gradivo, ništa ne objašnjavajući…“
Vi to iz iskustva?
25 godina detaljno objašnjavam sve što treba, odgovaram na sva pitanja učenika, sažimam koliko mogu a da bude smisleno, a da pri tome učenici ne trpe, a da ih pri tome i što kvalitetnije (u „temelju“) spremim za ono što ih čeka u SŠ ili gimnaziji (jer sam i tamo radio i znam kako je), pravio ppt da im što više približim istinu i suštinu, ispravljao materijalne greške u udžbenicima (a birao najmanje zlo), razmontirao metodičke petlje kojih je program prepun (koji li ga je to „stručnjak “ pravio i zašto do sada nije suštinski promenjen, kada se iz aviona vidi da ne valja), prilagođavao mlađim generacijama (naročito od Kovida!) gradivo (od Kovida pa do sada sposobnost dece za praćenje je znatno opala, a to iziskuje posebnu analizu i mnoga prilagođavanja i dejstva, na koje samo mi pričosvetari obraćamo pažnju, ali ne i „sistem“) i mnogo šta drugog, da bi onda došli nezadovoljni pojedinci „kojima se može“ da brišu nama patos, da prete otkazima, da zadaju podmukle udarce, da anonimno šalju inspekcije koje „moraju sa nađu grešku“, pa makar ona i bila besmislena i van ikakvog uticaja na nastavni proces, pri tome ovi koji tuže iznose mnoge laži, besmislenosti i odvratnosti od kojih vam se stomak prevrće i i kosa diže na glavi, da učenici traže od vas zaštitu, vape, ali im je vi ne možete dati jer vam zakon vezuje ruke, pa čak ni sebe ne možete da zaštitite od bezobraznih i bahatih učenika, roditelja, moćnika, a traži se od vas da budete oličenje pravde, poštenja i svake druge vrline… ovo je samo deo onoga o čemu razmišljam pre nego što pođem na posao, jer moram da „preživim“ i da nahranim porodicu. U takvim uslovima razmišljanje o nečem višem je gotovo nemoguće naročito kada se setim kakva smo postignuća imali pre dve decenije. …ne mogu ovde izneti sve što postoji u prosveti, ali znajte – za onog ko odgovorno i samopregorno radi u prosveti to je hleb sa 7 kora, a tanji živce do besvesti. Kako vidim situaciju, to je već postao posao/poziv koji zahteva takvo odricanje da je „bolje nemati porodicu ako si već zaposlen u prosveti“, jer će ti je (ako već imaš porodicu) sam prosvetni sistem (sa svojim neverovatnim zahtevima) uništiti.
Slažem se da postoje problemi i u drugim sferama društva/sistema, ali je ovo trenutno aktuelno jer traje previše dugo. Kada jedan drugom znamo da kažemo „Istrpi“…dokle? Do penzije? A dotle ćemo biti krpa za brisanje poda…ako i doživimo penziju…