Три фазе живота мајке – прво имаш живот без деце. Душа ти је мирна, савест чиста, кајање те не мори. Али…

Foto: Canva

Прво имаш живот без деце. Стан ти је леп, чист и под конац, јастучићи и вазице на свом месту, све мириши на лаванду и ванилу. Можеш да радиш до три ујутру јер ћеш онда да спаваш до десет. Душа ти је мирна, савест чиста. Кајање те не мори, никога повредила ниси. Лепота невиног живота.

Онда добијеш децу и на једно време твој живот постане пакао. Ништа више није под контролом, савест те пече као у надницу. Окрећеш се око себе непрестано тражећи има ли кога ко ово уме да уради боље, одраслијег некога, али изнова схваташ да је то теби дато да сређујеш. Нека будала је мислила да ћеш ти то моћи.

Повремено само све буде савршено под контролом и сетиш се да је такав живот некада био. Повремено и даље све буде у хаосу, али ти будеш мирна у том хаосу и тада провириш у оно какав ће живот да ти буде сутра. Али углавном живиш у том хаосу неснађена.
А онда схватиш једнога дана да оне невиности и безбрижности за којом трагаш никада више неће бити. Никада више нећеш имати потпуно чисту савест. Никада више нећеш бити сасвим мирна, без брига.

Али схватиш још нешто. Да ти кућа више није кућа ако је све чисто и лепо, ако нема трагова живота у њој. Схватиш да више не патиш за невиношћу и безбрижношћу. Безбрижну девојку би да помазиш по коси и пољубиш у чело. Али не би да будеш она. Желиш своју душу и тело са ожиљцима. Желиш свој хаос, и пакао, и бриге и кајања јер си ојачала и стекла брдо вештина.

Са тим телом са мишићима, и толиким извојеваним биткама иза себе, и оружјем са којим си научила да рукујеш као каубој и саборцима које си успут освојила не желиш да се враћаш у свој невини, ружичасти беби животић икада више. Нико не жели да се врати на почетни ниво у игрици само зато што су тамо непријатељи били много мањи. Овде су непријатељи јаки, али и ти си јака. Знаш да ће нове невоље да дођу, али знаш и са којом ћеш их силом дочекати. Опет си мирна, али не зато што је море тихо него зато што знаш да бродиш. Као она птица из пословице која се не поузда у грану на којој стоји него у своја крила.

Аутор: Жељка Курјачки Станић, психолог и психотерапеут