Постоје књиге које представљају последњи бедем одбране од деструктивних идеологија које свет гурају у пропаст. Постоје књиге које представљају путоказ – на који се начин бранити од тоталитаристичких тенденција увијених у обланде демократских процеса, односно којим средствима мењати глобални поредак неправде и трасирати пут општедруштвеном оздрављењу?
Књига која обједињује и једно и друго, јесте студија под називом “Че Гевара, Пауло Фреире и педагогија револуције”, Канађанина Питера Мекларена, левичара и професора на Калифорнијском Универзитету у Лос Анђелесу. Реч је о студији која афирмише критичку педагогију као средство превазилажења неолиберализованог капитализма у којем живимо и деламо; Капитализма који просветне раднике претвара у лако заменљиве оперативце и потрошну (обашка јефтину) радну снагу, док њихове ученике оспособљава за улогу слабо образоване по(с)луге неолибералног поретка.
Живимо, наиме, у неолибералном свету у којем се плате смањују а доходак преноси из рада у капитал, где се корпорације боре за предност у јефтином раду и стицање државно субвенционисаног приступа ресурсима, док истовремено напуштају друштвене обавезе према сиромашнима. Живимо у свету у којем слободно тржиште уништава радничка права, гуши грађанске слободе и разара демократију док од ове не остано само пуко гласање. Такозвано слободно тржиште растура јавни сектор, приватизује инфраструктуру и одређује социјалне потребе. Повређује земљу, загађује ваздух, претвара и воду у профит. И, напослетку, мења просветитељске принципе педагогије подређујући их потребама тржишта, капитала, профита… Свему овоме се, према професору Мекларену, људи могу одупрети и то уз помоћ критичке (револуционарне) педагогије.
Узимајући за референтни оквир двојицу блаженопочивших левичара – Ернеста Че Гевару и Паула Фреиреа, који су (први пушком, а други пером), кренули да руше неправедни светски поредак, Мекларен заправо исписује манифест критичке педагогије, чији је родоначелник управо “човек са седом брадом” – Бразилац Фреире, а инспиратор “човек са црном беретком” – Аргентинац Че Гевара.
Ернесто Че Гевара је својом интернационалистичком борбом за праведнији свет показао снагу, вољу и могућности појединца (и револуционарне педагогије), да мењају капиталистички поредак.
Паоло Фреире је својим револуционарним радом на описмењавању одраслих у Бразилу, Танзанији, Гвинеји Бисао, Анголи, Мозамбику…, као и радом на афирмисању пројеката попут народног образовања, указивао на значај које критичка педагогија, школа и образовање имају за ослобађање људи, али и за њихово супротстављање неолибералном поретку.
Професор Мекларен, заправо, сматра да у данашњем неолибералном поретку, идеје и примери Ернеста Че Геваре и Паула Фреиреа, могу помоћи образовним радницима широм света да школе у којима раде и делују претворе у седишта друштвене правде и револуционарне праксе. У том контексту ваља истаћи да је Фреиреов педагошки пројекат управо покренут да би се “животи сместили у учионицу”, а знање употребило као оружје којим ће бити промењен свет – будући да једино претварање знања у деловање може трансформисати живот.
Невоља је у томе што у времену када реч “револуција” постаје табу, а пословни интереси постају битнији од људског достојанства, школе постају регрутни центри у којима се ученици припремају за чуваре капиталистичке државе. Стога се задатак критичке педагогије управо и састоји у томе да препозна случајеве у којима они који спроводе образовне реформе непромишљено делују у складу са интересима светског капитализма! Било да се ради о извршној власти, школи или универзитету!
Револуционарна педагогија иде и корак даље те супротставља односе моћи/знања њиховим противречностима. На пример, замислимо да се у овдашњим школама јавно говори ученицима виших разреда о следећем противречју – да је суверенитет искључиво у рукама грађана који га према уставу обављају преко слободно изабраних представника, али да представници народа, уместо да раде у интересу грађана, заправо раде у интересу међународних финансијских институција (попут ММФ-а), које опет раде у интересу транснационалних корпорација.
Циљ борбе, са становишта револуционарне педагогије, јесте усмеравање ђака у правцу заснивања друштва социјалне правде, кроз организоване облике политичког удруживања, а у циљу превазилажења идеологије слободног тржишта. Но, за то је потребно разбити имагинарну моћ потрошачких идентитета унутар капитализма (све смо више потрошачи унутар шопинг-молова, а све мање критички усмерени грађани унутар јавног простора дијалога). Никако друкчије него уз обилату помоћ критички оријентисаних наставника широм света који ће у школама производити активне грађане и људе, а не пасивне егоисте и потрошаче фирмираних производа.
Инаугурација дуалног образовања у васпитно-образовни систем Србије, постепено избацивање хуманистичких предмета из средњих стручних школа, увођење предузетничког образовања, резање плата просветним радницима, консултовање привредника око наставних планова и програма…, примери су образовно-васпитних “реформи” које се могу опазити и у другим земљама унутар глобализованог (неолибералног) поретка. Или, како каже Мекларен – неолиберално образовање поново намеће робни статус радницима тако што ученике третира као људски капитал глобализованог тржишта.
Упркос процесу неолиберализације педагогије који се законски васпоставља у држави Србији, али још више због изузетног критичког потенцијала који књига Питера Мекларена о педагогији револуције има за истинско револуционисање педагогије, односно за супротстављање неолоибералној хегемонији у образовању – препоручујем поменуту књигу/студију сваком овдашњем просветном раднику!
Истовремено, гласно подржавам смелу одлуку издавачке куће Едука – да објављује наслове домаћих и страних аутора из области педагошких наука, који се баве развојним променама у савременом образовању, а у циљу даљег подизања квалитета образовања у Србији
Борис Јашовић