У школи се не проучава искреност, скромност, племенитост, загрљаји…
У школи се не проучава једноставност, храброст, спонтаност, љубав, достојанство…
У школи се, у ствари, не проучава, него подучава. Не усваја, него диктира. Не шири се, него сужава. Не отвара, него заглупљује.
Да је школа по мери човека, не би човек бежао из ње, него би трчао у њу!
Цело моје школовање, као и свако друго, било је учење онога што не слави човека, његову суштину, што не ослобађа, не распламсава машту и фантазију, или бар путеве који воде до ње, већ наметљиво отвара области које о свему уче, само не о оном главном. А то главно се зове, РАДОСТ ПОСТОЈАЊА, ПОШТОВАЊЕ ПРЕМА ЧОВЕКУ И ПРЕМА СВЕМУ ОНОМЕ ШТО ЈЕ ЖИВО, што рађа живот.
На факултету се не проучава подизање деце, домаћинство, живот у природи, доброта, слобода…
На факултету се не проучава блискост, солидарност, одговорност, жртвовање, аутентичност…
На факултету се никада не прича о еросу, љубавној предигри, романтичном додиру оних који се воле…
На факултету се, у ствари, не проучава оно најбитније, оно од чега смо саздани…
Историја света не значи ништа, ако се упоредо не учи и историја људске душе. Географија такође. Шта нам вреде путовања по свету, ако наспрам њих не иду и путовања по себи, и свим оним бескрајним хоризонтима који се отварају?! Биологија и физика такође. Шта ми вреди све то, када и даље не умем да објасним савршене линије њеног тела, које превазилазе сваку уметност?
Или осећај опијености док сам са њом?
Све те силне формуле и дефиниције, без осећаја за људе, само су лавиринт у коме се губи смисао човековог постојања и људска лепота.
У школи се не проучава отвореност, поверење, лепршавост, саосећање…
У школи се не проучава немир, горчина, љубавни патос, када немаш куд…
У школи се не развија захвалност према храни, дрвећу, рекама, ваздуху, ветру…
У школи се не развија захвалност према животу уопште, мајци природи и сенима предака…
У школама, оваквим какве јесу, губи се нада, вера, машта, оптимизам, младост, радовање. Не постаје се целина, постаје се шраф у машини…
Уместо лета, секу се крила. Уместо слободе, нуде се затвори. Уместо поверења, убија се вера у људе и будућност…
Готово све што се тамо учи некако је изван, нешто што се не осећа, а да би се осетило мора прво да се доживи. Зато је сам начин живота који се води најбоља школа, све остало је присила, све остало је калупљење…
Уместо конкуренције – људскост. Уместо ко више зна – ко је више у стању да разуме друге. Уместо ко је најбољи за себе – ко је најбољи за свет. Уместо ко најбрже трчи – ко најбрже трчи и помаже другима. Уместо ко је лепши – ко је у стању да препозна и пробуди лепоту у људима. Уместо ко најбрже учи – ко најбоље преноси научено…
Ја јесам за школу, али за животну школу, за простор отворен 365 дана у недељи, где је човек човеку човек…
Ја јесам за наставнике и професоре, али под условом да воле децу и да су истински заинтересовани за њих…
А да би човек волео децу, он мора прво да задржи то дете у себи, као и ону неодољиву потребу да рукама загрли читав свет. Ако изгуби тај ентузијазам и светлост у очима, боље да се склони из просвете него да мрачи генерације које долазе…
Могуће је пробудити светлост у сваком човеку, само што, за почетак, човек треба да је пробуди и пронађе у себи!
И само са том пуноћом и бескомпромисним ставом – да се уради нешто за друге, човек може да представља ту светлост, у противном, само је још једна разбијена сијалица на главном друму која не служи ничему и заузима место другој, која истински светли…
Само јој треба дати шансу?!
Аутор: Стефан Симић, писац
U mnogo cemu se slazem sa ovim tekstom, ali predajem srpski jezik koji je neraskidivo povezan sa zivotnim vrednostima o kojima autor govori i znam koliko emocija i misli podelim sa svojim ucenicima svakog dana. Ponekad mi se cini da oni to ne rade sa svojom najblizima koliko bi trebalo, pa deluju iznenadjeno onim sto saznaju o sebi i drugima. Trudim se da budim svetlost u njima i sebi, da im osvetlim put, ali zivotna skola se ipak izucava mnogo duze kroz sticanje razlicitih iskustava. To se ne uci ni u jednoj skoli na svetu. A da skolu treba prilagoditi realnim potrebama zivota, uciniti je kreativnom i podsticajnom, treba.
Ovo su razlozi zasto bi ucitelji i profesori pre svega morali da budu i pedagozi.
Tekst sugeriše da u školama niko to ne poučava i niko od nastavnika o tome ne govori. Teško mi je da zamislim da u školi u koju ste išli baš niko nikada nije govorio o lepim stvarima, o ljubavi prema životu i ljudima, o radosti, empatiji… Činjenica je da mnogo toga iz tog doba zaboravimo, ali ostaje utisak. Zašto je čovekov utisak ovakav ili onakav zavisi ne samo od toga kakve su bile okolnosti, već i kakav je čovek, kako je on nešto doživeo, “svario”.
I na kraju, iako bi u školi trebalo da se govori o mnogim stvarima koje ste naveli, o njima još više treba razgovarati kod kuće. O njima, nadalje, treba učiti kroz čitanje i posmatranje. Ne može škola baš svemu svakoga da nauči i, koliko god bi to bilo lepo, ne može da bude skrojeva baš po želji i potrebama svakog pojedinca.