Pandemija je izmenila mnoge mozgove. Ne mazgove, dobro ste pročitali, mozgove! Mada… možda bi sa „a“ bilo prikladnije…
Prosvetni radnici, odjednom, šatro, brinu o đacima koji nemaju svoje kompjutere, pa se ne zna kako će pratiti onlajn nastavu.
Ne mogu sad da vršim dublju sociološku i psihološku analizu, ali hoću samo ukratko da kažem:
Mnogo smo omašili kao učitelji. (UČITELJ – onaj koji uči nekoga, prim. JA)
Deca su nam se digitalizovala sama. Mi smo se digitalizovali sami, ne razmišljajući o deci.
I šta smo dobili?
Nekad su postojali dobri forumi za diskusiju o određenim temama. Onda se pojavio FB. Posle nekog vremena, prestali smo da okopavamo FB farme, pa smo počeli malo da diskutujemo. E, onda je diskusija počela da zamire, nju je zamenilo turanje fotografija naših savršenih života.
Ja u cveću. Ja sa tortom koju sam umesila upravo, iako je na njoj deklaracija iz slastičarne. Ja na moru, zgodna u kupaćem. A datum na fotki ukucao fotograf koji ju je izradio sredinom devedesetih… Ja, ponosna što mi je dete završilo osnovnu školu! Kanda je to najveći uspeh RODITELJA, kad dete završi osmoljetku. Ponosna mama.
Postala sam tetka malog anđela! (Uvek postanu tetke anđela, nikad nekog nesveta ili đavolka.)
Polako, polako, prišunjao se Instagram.
On je pokazao prava lica svih nas!
Na Instagramu nema diskusije. Samo fotke. Tamo smo još savršeniji nego na FB. Sa FB ode omladina i ostavi nas matorce da pomalo i diskutujemo negde.
Deca su nam podeljena na egzibicioniste i voajere.
Na one koji do besvesti šeruju svoje polunage ili polupijane fotke i one koji samo vire u te fotke, želeći da jednog dana ture sebe u novim patikama i sa viskijem ili pivom u ruci.
TO nam je donela digitalizacija bez obrazovanja.
TU smo omanuli kao UČITELJI!
Nismo ih naučili da koriste telefone i kompjutere za obrazovanje. Ne za školovanje. Za obrazovanje. Zato im je teško da se onlajn školuju, a ne zato što nemaju čime da prate onlajn nastavu!
Dopustili smo da žele da postanu popularni, a ne uspešni.
A razlika je ogromna. Popularan si kad si Jutjuber i jedeš bube na snimku. Popularan si kad imaš lajkove i šerove za podrigivanje, lupanje glave o zid. Ili, naprosto, popularnost stičeš selfijem dupeta.
I dobili smo to da đaci ne umeju da pošalju mejl. Da ne umeju da pišu na tastaturi, samo da šeruju svoju fotku i lajkuju tuđu. Umeju i da stavljaju emotikone! Digitalizovana naša zlata!
Sad nam je posao da od egzibicionista i voajera pokušamo da napravimo SAGOVORNIKE i DISKUTANTE.
Biće jako teško.
Ali, što bi rekao Zmaj: „Ko ne proba, nikad neće!“
Pa, da pokušamo, a?