Марија Јовичић је историчарка уметности и идејни творац инстаграм странице Уметност каже може. Као несвакидашњи спој популарне културе и класичне (и не само класичне!) уметности, ова страница је право благо интернета за које би требало да знају и тинејџери – а и родитељи!
Одакле идеја да покренеш профил који повезује уметничка дела и музику, посебно мејнстрим и „народњачке“ хитове?
Током студија историје уметности сам јако уживала у ономе што учим и сазнајем, јер је цело трајање студија било врло инспиративно и забавно посебно зато што се различити уметнички обрасци понављају и надограђују инспирисани временом у ком настају. Не кажу џабе да живот имитира уметност.
Када сам дипломирала, већ сам радила у струци потпуно различитој од оне за коју сам се школовала, и нисам желела да то знање које сам стекла и које толико волим почне да ”испарава” из главе, као што то често уме да буде случај. Зато сам решила да, више за себе, одређене стихове који су ми били инспиративни спојим са уметничким делима којима могу да одговарају тако да спојени једно са другим могу да причају причу и о уметности, и о животу.
Профил је настао као нека врста визуелног дневника где бих могла да качим објаве како бих била сигурна да су увек на неком месту на ком нећу да заборавим где сам их ”затурила”, а све остало је историја.
Уметност каже – може! Зашто је уметност одговор на сва питања која постављамо у животу?
Уметност нас вековима и миленијумима учи да се све мења – и време, и људи, и обрасци. Да је све флуидно, и да смо мало тога ми измислили у данашњици, него да смо многе ствари присвојили и прилагодили нашим потребама. Ако посматрамо живот у том кључу, уметност нас учи да једна ствар не мора да искључује другу – можемо да идемо и музеј и у кафану, можемо некада да слушамо и музику која можда и није на најбољем гласу а да истовремено будемо и интелектуалци, можемо некада да будемо потпуно опуштени и не живимо константно тај живот ”који инспирише”. Учи нас да будемо нежнији према себи и да не осуђујемо себе јер нисмо стално на висини задатка.
Због чега је важно да се у доба хиперпродукције и креирања садржаја (како онлајн, тако и офлајн) скреће пажња на класичне вредности и уметничка дела која су део канона?
Можда зато што у доба хиперпродукције често заборавимо који су то пионири уметности који су утрли пут за све оно што данас можемо слободно да радимо и да стварамо. Посматрајући дела класичне уметности увек морамо да се осврнемо на историјски контекст и време у ком су настала – нека су у своје време осуђивана и санкционисана, да би их ми, деценијама или вековима касније посматрали као врхунске домете уметности и уметничке слободе, као нешто што је променило ток историје. Можда смо некада престроги и према данашњим ствараоцима и времену у ком живимо: то ћемо моћи да реалније сагледамо тек са неке пристојне временске дистанце, када буде било јасније шта нам је хиперпродукција донела, а шта однела. Класична уметност нас учи управо томе.
Како правиш постове и мим-ове – крећеш од музике или од слике? На који начин усклађујеш ове на први поглед неспојиве појмове?
Систем је различит од објаве до објаве – некада имам стих у глави који се недељама мота без свог сликовног парњака, а некад је ситуација обрнута. Некада просто све кликне јако брзо. Код објава ми је јако важно да стих буде усклађен са уметничким делом; мора да се на њега надовезује не само због пуког визуелног доживљаја, већ и да на неки начин подупире причу о њему, уметнику, уметничкој епоси, или теми о којој у објави даље пишем.
Текст има двојаку функцију, а то је с једне стране прављење ”мамца” да посматрач застане, а са друге стране испомоћ у причању приче. Опис који прати слику је увек информативан, кратак, питак, а трудим се да уметничке феномене објасним народским језиком без тешко разумљиве стручне терминологије и компликовања, већ онако како би свако ко га прочита могао да стекне ширу слику, сазна нешто ново и да евентуално и сам почне да даље истражује.
Шта би поручила младим генерацијама – да ли и зашто треба посећивати музеје?
Пре свега, за уживање у уметности и у музејима не постоји старосна доб – можете да их заволите и са 7, и за 77 година истим интензитетом и са исто жара. Музеји оплемењују, они нам дају важне лекције о важности чувања културног наслеђа, о богатству које није садржано само у материјалном, и наравно, колико год пута да одемо у музеј увек ћемо научити нешто ново, јер учење у музеју није наметнуто, већ долази само од себе и забавно је онда када престанемо да се бринемо имамо ли довољно ”предзнања” за посету и препустимо се да учимо и уживамо.
За кратко време стекла си велики број пратилаца на Инстаграму. Шта овај мали-велики феномен заправо говори о статусу и доживљају уметности у нашем друштву, посебно међу младима?
Пре свега, говори нам да су тврдње да омладина данас не жели да учи и шири видике нетачне – више нам говори да су можда обрасци по којима покушавамо да их учимо некад заморни, неинспиративни, или да на прву лопту не показују сву ширину и лепоту онога што се може научити. Говори нам и да нам је можда потребан другачији приступ образовању нових генерација, неки који је већем складу са временом у ком живимо.
Увек ми је посебно драго када од пратилаца добијам поруке подршке са образложењем зашто их је профил заинтересовао, јер ми то даје важан увид у разлоге зашто га прате, што може да звучи нескромно, али ми је јако корисно јер се изнова потврђује да оно што радим није банализовање уметности него ширење знања.
Шта је то што повезује Климта и Владу Дивљана? Шта је заједничко Ани Бекути, Ван Гогу и Томи Здравковићу?
Сви они су, као и ми, људи, а то значи да су кроз живот били инспирисани многим личним стварима и да их је та инспирација покретала и израђала неку емоцију која се даље претакала у уметничка дела, музику. Када спајам стихове и песме, приметила сам да се неки певачи и уметници боље слажу него остали. На пример, Цеца и Фрида Кало су готово увек најуспешнија комуникација, јер су песме које је за Цецу написала Марина Туцаковић такве да умногоме могу да подпомогну причање приче о турбулентном и токсичном љубавном односу Фриде и њеног супруга Диега Ривере. На тај начин могу и да нас науче да нису све љубави праве, нити да су све здраве – оно што нас инспирише често није добро по нас.
Ушетала си у Зелену учионицу, шта би поручила ђацима и наставницима – у слици и стиху?
Поручила бих им да им сваки дан буде ведар и пун боја као нека импресионистичка слика, а уз њу, наравно Ђорђе Балашевић и ”Осмех се вратио у град”.
”Уз гриву ветра полећи
са својом сеном наћи склад
судбину себи прорећи
и бити повод понекад
да осмех наврати у град”