Ovaj tekst Monja Jović napisala je 5. maja 2023, nakon velikih tragedija koje su zadesile Srbiju. Ali on nije bitan bio samo tada. Bitan je svakog dana naših života. I zato ga se opet podsećamo.
Današnji je dan crnji od jučerašnjeg.
Crnji jer ćemo slagati sebe da dete sa pištoljem nije naše dete, da ne bi nikad moglo biti naše dete.
Jer ako je maloletni K.K. psihopata – on se takav rodio, mi nemamo ništa sa tim. To je već mentalno odstupanje u ličnosti – moglo je bilo kad da kvrcne u glavi, eto njemu kvrcnulo sad. Ali mi tu ne možemo ništa. Fatum. Stihija. Nešto kao zemljotres. Važno da mi ništa nismo krivi.
Mora da je i K-ov otac lud. Nije izgledao kao lud, radio je kao lekar. Ali sigurno je tu nešto nenormalno čim se ovo desilo. Nesnosno je misliti da je on samo prosečan roditelj poput nas, koji baš i ne razume probleme dece ovog našeg vremena, pa pravi neke greške u odgovoru na situaciju. Nesnosno je to misliti – jer šta ako je tako? Kako se onda ovo desilo?
Možda se sve može i tako tumačiti, dubokom psihopatologijom. I tumačićemo naposletku upravo tako. Ali bi bilo veoma opasno da zbog toga zanemarimo sledeće:
K. je naše dete. Deca koja su mu dobacivala uvrede jer je socijalno nesnađeni štreber koji muca – naša su deca. Deca koja su okretala glavu i pravila se da to ne vide – naša su deca. Deca koja su prišla da mu pomognu – naša su deca. Da je ovih poslednjih bilo više – možda bi K. i dalje maštao o astrofizici a vršnjaci koje je ubio vratili bi se svojim kućama iz škole. Možda i ne. Ne mogu da tvrdim.
Ali… Deca koja po mrežama danas pišu da je K. car – naša su deca. Deca koja su danas uplašena i tužna naša su deca. Deca koja su danas besna naša su deca.
Mi o svojoj deci ne znamo ništa.
Ponavljajte kao mantru, lekovito je: ja o svom detetu ne znam ništa.
Ako i dalje verujete da „vi najbolje poznajete svoje dete“ – tim stavom potvrđujete koliko nemate pojma o pojmu. Ne možete shvatiti sa kakvom mukom neki prosvetni radnik na nekim otvorenim vratima sluša takve što „najbolje poznaju svoje dete“. Jer on gleda vaše dete u drugom socijalnom kontekstu o kom vi, izvinite što vređam vaša roditeljska osećanja – nemate pojma.
A nemate pojma jer vam deca ne govore deseti deo onog kroz šta prolaze. I to nema nikakve veze sa ljubavlju. Nemaju kapacitet da vam objasne kroz šta prolaze, u socijalnom kontekstu u kom je nasilje potpuno normalizovano.
I ne, nemojte slučajno biti dovoljno glupi da pomislite – pa tako je bilo i kad sam ja odrastao.
Samo mi poverujte da je neuporedivo. Dugo sam se time, po nesreći, bavila. Neuporedivo je. Vaša iskustva iz vašeg detinjstva i tinejdžerskog doba su ništavna, irelevatna. Zaboravite ih. Ona vam neće pomoći da razumete ko vam je dete niti u kakvoj sredini živi kad napusti kuću.
Upamtite dobro sledeće. Vaše dete u socijalnom sistemu škole okupira jednu od četiri moguće uloge: žrtva, nasilnik, pomagač, posmatrač.
Ne postoji peta. Ne lažite se da postoji.
Prvo pitanje koje si postavljate glasi – kojoj grupi moje dete pripada? Ne znate? Savetujem da saznate što pre.
Evo, da ne pričam uprazno, imam troje dece.
Prvo dete – posmatrač.
Drugo dete – žrtva.
Treće dete – pomagač.
Ta tri prethodna reda – to je kratka priča za pametnog tumača. Treće dete je videlo stariju sestru kao žrtvu. Zbog toga je ono danas pomagač. Da se to iskustvo nije dogodilo – možda bi i ono bilo posmatrač. Možda ni ja ne bih ovo pisala.
Prvo saznajte ko je vaše dete.
Dakle, mantra. Ponavljajte u sebi dok ne shvatite: „ja o svom detetu ne znam ništa.“
I to će biti dobar početak saznavanja.
Sa decom pričajte svaki dan. To vam niko ne kaže tako precizno. SVAKI DAN. Svaki dan mora da se razgovara o tome šta im se tog dana desilo. Dakle ciljano – šta se desilo, kako su se osećali zbog toga. To je deo onog što ne razumete – frekvencija, učestalost. Jer njihovo vreme, vreme njihove generacije, protiče drugim tempom, neverovatno brzim. Ono što smo mi u njihovim godinama od utisaka sakupljali za mesec dana oni sakupe za dan. Naučite ih da sve to istresu na vas, svaki dan. Iscrpeće vas, ali poverujte da je neophodno. Aktivno slušajte, postavljajte pitanja. Ne svaki drugi ili svaki treći dan. Svaki dan. Svaki dan.
Jer za tri meseca nepažnje izgubili ste dete. Ne za tri godine. Za tri meseca.
I poverujte – psiholozi o ovome uče kao i vi, u hodu. Oni su danas kao zubari na ratištu. Oni među njima koji to ne shvataju – nisu dobar izbor da pomognu vašem detetu. Ako vašem detetu treba stručna psihološka pomoć – nađite mu psihologa koji je dovoljno pametan da zna koliko ne zna. Takav možda nešto i pomogne, jer su mu alarmi uključeni i mozak mu radi. Ostali – koji veruju u naučene istine – u ovom kontekstu nisu efikasni.
Razumite da vaša deca nikad nisu nasamo. U njihovom pametnom telefonu su u svakom trenutku svi ostali. Dakle ako je vaše dete žrtva – ono je to i dok sedi sa vama u dnevnoj sobi, a na nekom je četu. Ako je vaše dete nasilnik – važi to i za njega. Možda ponižava nekog dok vi mešate salatu u kuhinji. Ako je vaše dete posmatrač – ono to čita, prima u sebe i odlučuje da ignoriše. Od svih uloga – opet mi poverujte – samo će vam pomagač reći šta se događa. Jer pomagač je gnevan – i iz njega će to izbiti. Reći će – ne mogu da verujem, kakav kreten, uradio je to i to, napisao je to i to… problem je što je pomagača malo. Oni su najmalobrojnija grupa. Zato i ne znamo šta se događa.
Zašto ih je malo? Zato što je ta uloga u društvu najobezvređenija. Decu učimo da budu posmatrači i gledaju svoja posla jer i većina nas tako ide kroz život. Pomagači su budale koje se mešaju. Pa ipak – od njih sve zavisi. Da ih je u socijalnom sistemu OŠ „Vladislav Ribnikar“ bilo više – do ovog ne bi možda došlo. Zajebana je to pomisao, i opasna, jer možda je onda ipak do nas.
Rešenje za normalizaciju društva krije se u odgajanju pomagača. Pomagač se gaji primerom. Da se ne lažemo – morate i vi ponekad biti pomagač i dati primer detetu. Morate vi biti utočište nekom potrebitom. Ne možete vi gledati uvek samo svoja posla.
Morate vi aktivno kreirati sadržaj koji će u vašoj deci izgrađivati vrednosti. Jer danas, ispod slike K.K.-a deca ostavljaju imena likova pucača iz domaćih serija. Likova koji žive od prodaje droge, ali ih život za to ne kažnjava. Ne morate to cenzurisati, samo ih morate vi naučiti da je to sve jedno veliko sranje, jer takvi sadržaji ne zaslužuju bolji opis. Naučite decu da takve sadržaje plasiraju kukavice. Jer to je jedina prihvatljiva kvalifikacija za ljude koji stoje iza tih sadržaja. Društveni oportunisti – dakle kukavice. Nema hrabrosti u preprodaji narkotika i pucačini iz pokreta. A posebno nema hrabrosti ni integriteta u produkciji sadržaja koji takve likove predstavlja kao nosioce narativa, one koji vode radnju i glavni su, sa kojima treba da se identifikujemo. Hrabrost je nešto drugo. Naučite ih šta.
To znači da morate vi kreirati paralelan konkurentni sadržaj. To će tražiti vaše ozbiljno promišljanje i kreativnost. To će tražiti vašu žrtvu – jer odustajaćete od onoga što vas interesuje ili odmara zarad toga. Verujte, isplatiće se. I verujte da to morate biti vi, ne može to niko drugi.
To zavisi od vas. Mi sedimo sa decom i pogledamo neki starinski film sa pravim, punokrvnim herojima i borcima za pravdu. Pogledamo stotinu takvih filmova. Pokažemo im svaki put razliku.
Završimo svako filmsko veče poukom brkatog Banijca Nidže, koji je među onima koji su meni formirali vrednosti:
Rode, ovo su ljudi, a ovo su kontejneri. Nauči da ih razlikuješ.
Vi možete raditi sa decom nešto drugo, ne znam, nisam vam u koži.
Ali učinite sve da vam deca naposletku ne postanu kontejneri. Ne da učinite sve da budu lekari, advokati, sportisti, biznismeni, kuvari, glumci, automehaničari, jutjuberi, manekeni, sveštenici, zubari, veterinari. To nije vaš zadatak.
Nego da budu ljudi. A ne kontejneri. To vam je dovoljan zadatak, ne opterećujte se u životu drugim zadacima. Dosta eto taj jedan da obavite pa da mirno odete tamo kud svi idemo.
Jer je to danas povig, a ne nešto što se podrazumeva.
Ajd sad hrabro dalje, u drugi dan posle.
Autor: Monja Jović