Biti nastavnik jedno je od najizazovnijih i najlepših zanimanja. Biti nastavnik podrazumeva mnogo više od prenošenja informacija iz udžbenika đacima, dodeljivanja domaćih zadataka i ocenjivanja. Biti dobar nastavnik znači da ste i dobar pedagog, inovator i motivator svojim učenicima.
Ovako, za naš portal, počinje priču o svojoj profesiji Vesela Mačkić, učiteljica čiji rad prate brojne nagrade i priznanja, a u prosvetnoj javnosti poznata je kao inovator, neko ko ne prestaje da, učeći druge, i sam uči. Znaju je i kao ženu sa mnogo hobija, a trčanje je jedan od njih.
Vesela nam govori o tome kako je i zbog čega proglašena Najboljom učiteljicom godine u Srbiji, kao i zašto je donela odluku da promeni posao i više ne bude učiteljica u državnoj osnovnoj školi.
Koji su vaši osnovni principi u radu s decom?
Svaka generacija đaka za mene je novi izazov. Sa svakom generacijom sam imala drugačiji pristup u radu, drugačije sam realizovala neke nastavne oblasti. Svaka generacija me drugačije inspiriše.
Ali, ono što se ne menja je to da najviše pažnje posvećujem praktičnom radu i uključivanju samih učenika u tok usvajanja znanja. Ne plašim se da eksperimentišem, da napravim malu laboratoriju dok učimo o zvuku, svetlosti, magnetizmu ili da snimamo filmove, intervjuišemo prolaznike zarad istraživanja navika ljudi u gradskoj sredini.
Narodna priča Golub i pčela podstakla nas je na saradnju sa studentima Departmana za biologiju i ekologiju sa kojima smo napravili hotel za bubice i naučili da ne postoje samo medonosne pčele. Izmerili smo distancu koju može da pređe jedna pčela i shvatili kojem se sve riziku izlaže, a potom oformili prvu urbanu baštu i posadili biljke kako bismo pomogli ovim dragocenim bićima.
U svom radu koristim alate, materijale i sredstva koji su učenicima lako dostupni. Na taj način, izlaskom iz učionice njihova radoznalost se ne završava. Krajnji cilj je svakako da učenik postane nezavistan od učitelja i spreman da se uhvati u koštac i sa informacijama van učionice, ali i sa modernom tehnologijom.
Nekad imam osećaj da moj mozak radi 24 sata i da konstantno smišljam nove igre, nove probleme koje treba rešiti, nove metode koje bih primenila. Dakle, entuzijazam u rastućem obliku i ne dozvoljavam da opadne.
Ljubav prema takvom načinu rada prenosim i u novo okruženje, pa ću tako u prostorijama Privatne osnovne škole „Mihajlo Pupin“ održati besplatnu radionicu za decu pod nazivom BACI SVETLOST NA NAUKU. Adresa je Šekspirova 23 u Beogradu, a vreme održavanja 26. april u 11.00. Prijavite se, pa dođite da se družimo.
Posle više godina rada u državnoj školi, doneli ste odluku da napravite krupnu promenu. Prešli ste u privatnu školu, u drugi grad. To je veliki zaokret i odluka koja se ne donosi lako. Šta je bio vaš motiv?
Lično smatram da je moja velika prednost neušuškanost. Radila sam u puno osnovnih škola, različite poslove u različitim gradovima, sarađivala sa dosta kulturnih ustanova, sa jako puno kolega. Nemam strah od rada niti promene. Jednostavno sam u jednom momentu osetila da sam ovde dostigla neki svoj maksimum. Iz nekog vlastitog unutrašnjeg motiva došla sam do trenutka kad sam rekla sebi – Ovo više nije za mene. Meni je radno okruženje u kojem sam trenutno ponudilo maksimum koji se mogao ponuditi i ja sad jednostavno idem dalje. Moramo biti dovoljno jaki da postavimo granice. Sada za mene kreće nova epizoda u novoj školi, kojoj se neizmerno radujem.
Šta zapravo čini kvalitetnu školu i šta ste, od onoga u šta verujete, prepoznali u novoj ustanovi?
Kvalitetna škola temelji se na teoriji izbora. Najznačajnija karakteristika kvalitetne škole je da ona zadovoljava osnovne potreba svih uključenih u vaspitno-obrazovnom sistemu.
Verujem da deca ne treba da predstavljaju samo broj, već individue od kojih svakoj treba prići drugačije, negovati njihova interesovanja i omogućiti da pravovremeno izaberu svoj put do uspeha. To je moguće ako težimo ka odeljenjima sa manjim brojem đaka gde nastavnik ima mogućnost da se posveti svakom od njih.
Škola ne treba da bude mesto u kojem učenici sede mirno u klupi, slušaju i zapisuju, već mesto gde kroz različite aktivnosti razvijaju ljubav prema sportu, muzici, kulturi, običajima. Na taj način postaju svestrani i pronalaze svoje skrivene talente i šire svoje vidike.
Nastavnici u školi treba da budu motivisani na saradnju, razmenu ideja, spremnost da učestvuju u različitim projektima. Kroz konstantno usavršavanje i povezivanje sa kulturnom zajednicom i pojedincima koji bi unapredili nastavu konstantno menjaju i unapređuju svoj način rada. Pravi sistem nagrada, učešće na različitim konferencijama, seminarima, radionicama omogućava da se stvara atmosfera u kojoj svake nedelje se raduješ ponedeljku.
Sve navedeno je upravo ono što nalazim u Privatnoj osnovnoj školi „Mihajlo Pupin”. Radujem se prvacima i novim koracima. Radujem se aktivnostima koje će ih uvesti u svet obrazovanja i verujem da ćemo biti lepa promena na polju obrazovanja.
Koliko je važna saradnja roditelja i škole i na koji način ćete je negovati?
Od kada postoji škola, uvek je postojala potreba za saradnjom između škole i porodice. Udruživanjem roditelja i prosvetnih radnika rešavaju se problemi nasilja, poteškoća u učenju a time i slabih ocena, neopravdanih izostanaka, neprepoznavanja talenata… Gde nema saradnje, sukobe se čvrsti stavovi roditelja i nastavnika, sagledani samo iz jednog, roditeljskog ili nastavničkog, ugla. A u stvari nastavnici i roditelji jesu na istoj strani, na strani deteta.
Mišljenja sam da je oblik saradnje koji se svodi samo na roditeljske sastanke gde se oni upoznaju sa ocenama i uspehom svoje dece, sadržajno i organizaciono prevaziđen.
Malo je edukativnih radionica koje zaista mogu pomoći roditeljima u odgajanju dece. To je svakako nešto na čemu će biti akcenat u Osnovnoj školi „Mihajlo Pupin“. Mora postojati Plan i program saradnje sa roditeljima i to sprovoditi sa stručnim saradnicima. Mislim da bi se time podigla motivisanost roditelja za saradnju. Stoga već ove nedelje organizujemo prvo u nizu predavanje za roditelje budućih prvaka.
Kroz pozitivnu atmosferu stvaraju se mogućnosti da svi učenici ostvare svoje potencijale i nauče da razviju kvalitetne međuvršnjačke interakcije.
Po čemu će se OŠ „Mihajlo Pupin“ razlikovati od drugih škola?
Naizgled, to je samo jedna osnovna škola. Međutim kad zakoračite u tu školu, vidite da to nisu samo lepi zidovi, već jedan oblik moderne topline.
S jedne strane to je spoj modernog pristupa obrazovanju i primene raznovrsnih, inovativnih metoda učenja, koji kod dece razvijaju kreativnost, kritičko mišljenje i samopouzdanje, ali i negovanja i čuvanja tradicije i bogatog kulturnog nasleđa. Čuvanjem našeg nacionalnog identiteta, gradimo čvrste temelje ličnosti i zagovaramo porodične vrednosti. Lično mislim da je to danas izuzetno važno.
Zapravo, Privatna osnovna škola „Mihajlo Pupin“ spaja nauku, istraživanja i obrazovanje sa kulturom i tradicijom.
Ako biste birali tri saveta koje treba da date roditeljima prvaka, šta bi to bilo?
Kao đak prvak, dete zakoračuje u sasvim novi svet. Da bi taj početak bio lep i da bi dete osetilo sigurnost i samopouzdanje, neophodno je da se cela porodica pripremi pre nego što dete zakorači u učionicu.
Dobru emocionalnu pripremu bih stavila na prvo mesto. Ona podrazumeva svakodnevni razgovor u porodici o aktivnostima u vrtiću, aktivnostima u kojima dete učestvuje, razgovor sa decom iz bliskog okruženja koja već idu u školu, zajednička šetnja do škole i upoznavanje okruženja, čitanje knjiga o školskim avanturama, prijateljstvima i poteškoćama.
U ranom školskom uzrastu važno je formirati radne navike učenja. Možete pomoći detetu tako što ćete mu omogućiti da ima svoj prostor za učenje i rad, crtanje, čitanje ili neko drugo kreativno izražavanje. To treba da bude prostor gde će dete samostalno moći da radi. Potrebno je odrediti vreme u toku kojeg će dete aktivno učiti i da to bude deo ustaljenog rasporeda. Poseban akcenat je na samostalnosti deteta pri izradi zadataka.
Razgovarajte sa detetom. Postavljajte detetu pitanja koja ne ograničavaju njegove odgovore. Da bismo formirali analitički način razmišljanja kod dece, moramo im pružiti što je moguće više prilika da istražuju, eksperimentišu, da se igraju nauke. Deca su prirodno radoznala i postavljaće nam pitanja kad nešto ne znaju. Na nama je da li ćemo im odgovor dati ili ih podstaći sami da istraže.
Tako ćemo odgajati nezavisnu, radoznalu decu koja će umeti da razmišljaju i rasuđuju.