Ја сам од оних који немају обичај да вежу коња где им газда каже. Увек морам да разумем зашто баш тај коњ и како је изабрано дато место, а неопходно ми је и уверење у кредибилитет газде. Зато ових дана имам безброј питања. Почиње школа и ја је, можда по први пут, не видим као рутину, већ као непознаницу и неизвесност. Не знам како се понашати у поплави противречности, не разумем шта се од мене тражи и очекује, немам чаробно дугме да се уравнотежим у окружењу дисхармоничног хора коме су помешане партитуре, па не зна ни шта пева, ни ко му диригује.
Неко ће рећи: ти си професионалац, поштуј струку… Али моје професионално не подразумева колоне и регистраторе, већ четири разреда живих очију. Они желе да верују.
Како да будем стабилна полуга за своје ђаке када су темељи ослонца поткопани?
Да ли су васпитање, патриотизам и морал исто што су и пре били?
Имам ли још увек моћ да браним вредности које стварност демантује на највулгарнији начин?
Хоћу ли имати стрпљења да сагнем главу и ипак оћутим оно што не могу да браним?
Како да раздвојим савест од свести? Свест да су погрешне ствари у школи доведене до усијања и савест која ми не дозвољава да на то пристанем. Свест да ћу остати без посла ако имам савест.
Чиме да браним оправданост и неопходност садашњих школских програма, несувисло оптерећење својих ђака од којих се захтева седмочасовно седење над гомилама чињеница? Имам ли мапу која им објашњава куда стижу уз овакве напоре?
Ако ме питају чему служи моје знање, шта ћу им одговорити без горчине и сарказма коју оваква анализа и нужна ретроспектива може да произведе?
Постоји ли лек да ублажи мучнину од лицемерног жмурења пред проблемима које се покрива послушним климоглавом? Има ли благослова који може да се спусти на такво теме?
Како стати пред децу и понашати се као да се ништа не дешава кад деца препознају лаж, а родитељи знају истину и траже решење?
Захтева ли се од мене да будем глумац у водвиљској подели или ме друштво овластило за образовно-васпитни рад?
Колико ћу бити још способна да крадем смисао у времену безнађа?
Зашто се мени ставља на душу све, од тежине ранца до немања перспективе?
Како је могуће да се у школу нема поверења, али се инсистира да деца буду ту? Како су деца дата на чување и учење онима чији је сваки суд погрешан?
Зашто друштво критикује у школи све и ништа му не ваља, а мене проглашава издајником када се против истог буним, па ми каже: ако нећеш да радиш, има ко хоће?
Зашто мени прете, а све друге службе аболирају од одговорности? Зашто кажу: ако се буниш, нећемо слати децу у школу, а упадљиво ћуте на све облике нерада, неукости, на начети систем који се распада по шавовима.
Зашто се од мене тражи да радим из љубави, док остали раде за плату? Да радим из љубави, али да искључим срце, постанем ходајући парадокс, да будем без емоција за тренутак у коме живимо, за децу коју бију, за солидарност са колегама који остају без посла, за понижење које се излива из претњи надлежних… Захтева се једно срце за школу и једно за после часова. Једна уста за учионицу и једна за слободно време. И новчаник који се јавно пребројава, вечно оспорава, чију дебљину неко сажаљева, а већина исмева.
Са каквом ватром се игра друштво које своје учитеље не поштује, које се игра претњама и уценама, које им ставља повез преко очију и изводи их пред строј нахушканих јер нема одговор ни на једно од мојих питања? Зна ли друштво да се деца не смеју лагати? Чак ни кад су мала. Јер деца за истином трагају, то им је у крви, а кад је нађу, не одступају. Јер смо их успављивали уз бајке. Јер су у школи ипак нешто научили. Јер више цене слободу од нас. Јер је живот испред њих.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца