Pre nekoliko dana objavili smo tekst o studentu Veljku Toljiću, mladiću koji je osnovne studije Univerziteta u Novom Sadu završio sa prosečnom ocenom 10, dakle, bez ijedne devetke tokom studija. Uz to, autor je i koautor više radova i svojim znanjem istakao se i van fakulteta. Proglašen je najboljim studentom na čitavom univerzitetu, ali je prilikom preuzimanja ove nagrade odbio da se rukuje sa rektorom univerziteta prof. dr Dejanom Madićem. O razlozima je i sam govorio.
Njegova odluka izazvala je brojne komentare. A u srži te rasprave o Veljku Toljiću ne stoji pitanje „da li je gest bio pristojan“. Stoji mnogo starije i mnogo važnije pitanje: da li se poštovanje duguje poziciji, ili se zaslužuje ponašanjem?
Deo čitalaca mu je to i zamerio, ali ne samo kroz sam gest — pojavio se i argument da, ako već nije hteo da se rukuje sa rektorom, onda dosledno ne bi trebalo ni da primi nagradu, jer se nagrada dodeljuje „u ime“ te iste institucije koju rektor predstavlja. Ovaj argument zvuči logično na prvi pogled, ali počiva na pretpostavci koja ne stoji: nagrada za najboljeg studenta nije lični dar rektora, niti je on taj koji je „dodeljuje“ u smislu odlučivanja o tome ko je zaslužuje. To je priznanje koje se dodeljuje na nivou Univerziteta, na osnovu akademskog uspeha, a rektor u ceremoniji učestvuje kao formalni predstavnik institucije koji nagradu uručuje, ne kao pojedinac koji je darodavac. Toljić je nagradu zaslužio svojim radom, pre nego što je rektor uopšte ušao u priču — odbijanje rukovanja sa čovekom koji uručuje priznanje nije isto što i odbijanje priznanja koje dolazi od celog akademskog tela.
Ova zabuna — mešanje institucije sa pojedincem koji je trenutno predstavlja — pojaviće se, videćemo, kao stalna tema u čitavoj raspravi, i vredi je odmah imenovati, jer je upravo to jezgro nesporazuma koji čitav slučaj proizvodi.
Dve vrste poštovanja koje mešamo u jednu
Kada kažemo „poštuj autoritet“, zapravo govorimo o dve različite stvari, koje se u svakodnevnom govoru (i u komentarima ispod ovakvih tekstova) skoro uvek stapaju u jednu:
Institucionalno poštovanje — priznanje da funkcija (rektor, sudija, predsednik) nosi određenu ulogu koja je društvu potrebna, bez obzira na to ko je trenutno na njoj. Ovo je poštovanje prema sistemu, prema ideji da neko mora da vodi univerzitet, sud, državu — i da taj poredak, sam po sebi, zaslužuje minimum priznanja da bi društvo uopšte funkcionisalo.
Lično poverenje — procena da konkretan čovek na toj funkciji zaslužuje moje divljenje, saglasnost ili prisnost, na osnovu onoga što je učinio.
Najveći deo nesporazuma u ovakvim raspravama dolazi otuda što se ova dva sloja tretiraju kao da su isto. Kada neko odbije lični gest prema nosiocu funkcije, to se automatski čita kao napad na instituciju kao takvu — „ne poštuje autoritet“, „nema poštovanja prema sistemu“ — iako je osoba možda samo povukla razliku između to dvoje: institucija ostaje, čovek na njenom čelu se procenjuje.
Zašto je poslušnost prema autoritetu duboko usađena — i zašto to nije uvek vrlina
Poslušnost prema autoritetu je evolutivno i socijalno duboko usađena navika, korisna jer omogućava da društvo funkcioniše bez neprekidnog pregovaranja oko svakog pravila. Ali upravo zato što je toliko automatska, ona lako preskoči korak koji bi trebalo da postoji između „vidim autoritet“ i „pokoravam se autoritetu“ — a taj korak je procena.
Zrelo društvo ne uči ljude da automatski slušaju niti da automatski ne veruju nikome. Uči ih da tu procenu rade svesno, umesto da je prepuste refleksu.
Kada odbijanje poštovanja postaje legitimno
Postoji razlika, i ona je važna, između:
– generalnog nepoštovanja autoriteta kao principa — stava da hijerarhije, institucije i pravila same po sebi ne zaslužuju nikakvo poverenje, i
– selektivnog, obrazloženog povlačenja poverenja — odluke da se ovom konkretnom nosiocu funkcije, zbog konkretnih postupaka, ne ukazuje lično poverenje, dok se generalno poštovanje institucije ne dovodi u pitanje.
Toljićev gest, sudeći po njegovom sopstvenom obrazloženju, spada u drugu kategoriju — on nije rekao da rektorat kao institucija ne zaslužuje da postoji, nego da ovaj rektor, zbog ovih postupaka, ne zaslužuje njegovo lično poverenje izraženo kroz gest. To je fundamentalno drugačije od anarhističnog odbacivanja autoriteta uopšte, i upravo ta razlika se u komentarima najčešće gubi.
Autoritet kao takav – ne prema rektoru, već uopšteno
Mi smo društvo koje je stotinama godina učeno da poštuje autoritet zato što je autoritet, ne zato što je poštovanje zaslužio. Seljak je skidao kapu pred spahijom ne zato što je proverio da li je spahija dobar čovek, nego zato što je položaj spahije to zahtevao. Podanik je klanjao glavu pred vladarom, često i onim koji ga je izgladnjivao ili slao u ratove bez smisla, jer je vladar bio pomazanik, a preispitivanje pomazanika graničilo se sa jeresi ili izdajom. Dete je ćutalo pred starijim, čak i kad je stariji bio u krivu, jer „stariji je uvek u pravu“ bilo je pravilo koje se nije objašnjavalo, samo prenosilo.
Kroz istoriju ovih prostora — pod carevima, pod okupacijama, pod partijskim sekretarima, pod predsednicima koji su vladali decenijama — poruka je uvek bila varijacija na istu temu: tvoje je da poštuješ onoga ko je iznad tebe, a ne da mu sudiš.
Ovo je ostavilo dubok trag koji nadživljava političke sisteme koji su ga stvorili. Bespogovorno poštovanje autoriteta nije nešto što je nestalo sa monarhijom ili sa jednopartijskim sistemom — preselilo se u porodicu, u školu, u radno mesto, u odnos prema svakoj tituli i svakoj fotelji. I tu je najveći problem: takvo poštovanje se, po definiciji, ne pita da li je zasluženo. Ono se duguje unapred, na osnovu položaja, a ne na osnovu dela. To je bio, u istorijskom smislu, koristan mehanizam za one koji su na vrhu — jer poštovanje koje se ne mora zaslužiti, štiti od gubitka moći bez obzira na to kako se ta moć koristi. Tlačitelj kome se odaje poštovanje samo zato što je tlačitelj, ne mora da menja ponašanje da bi to poštovanje zadržao — dovoljno mu je da zadrži poziciju.
Zato preispitivanje autoriteta, koje danas vidimo najizraženije kod mladih, nije kvar u sistemu vrednosti — to je, istorijski gledano, tek nedavno stečena sposobnost. Generacije pre nisu imale ni informacije, ni prostor, ni bezbednost da to preispitivanje javno izraze; kritika vladara ili starešine mogla je da košta slobode ili glave, a kritika roditelja ili nastavnika nosila je društvenu i porodičnu cenu koju malo ko je bio spreman da plati.
Mladi danas imaju nešto što prethodne generacije nisu imale u ovoj meri: pristup informacijama o tome kako se nosioci vlasti zaista ponašaju, prostor da to javno kažu, i — što je možda najvažnije — model vaspitanja koji sve više neguje pitanje „zašto“ umesto zahteva „zato što sam ja tako rekao“.
To je dobro, i to treba reći bez ustezanja. Društvo u kome se poštovanje duguje automatski, bez obzira na ponašanje onoga ko ga prima, jeste društvo koje sistemski štiti zloupotrebu moći. Kada bi svaki tlačitelj u istoriji mogao da računa na bespogovorno poštovanje samo zato što sedi na tronu ili u fotelji, nikada ne bi postojao pritisak da se ponaša drugačije — jer zašto bi, kad poštovanje stiže bez obzira na to.
Sposobnost da se autoritet preispita, da se pita „da li ovaj čovek na ovoj funkciji zaslužuje moje poverenje“, jeste upravo ono što tera nosioce vlasti da se trude da to poverenje zasluže, umesto da ga uzimaju zdravo za gotovo. Mladi koji to rade nisu nevaspitani — oni rade nešto što generacije pre njih često nisu smele ili nisu znale da rade, a to je da odvoje formu od suštine, poziciju od ponašanja, i da poštovanje vrate tamo gde po definiciji treba da bude: na zasluženo, a ne na propisano.
Na kraju…
Ono što ovaj slučaj čini zanimljivim nije rukovanje samo po sebi — to je bio samo najvidljiviji, najfotogeničniji trenutak jednog dubljeg pitanja. Prava tema je da li poštovanje ide uz funkciju automatski, ili se zarađuje ponašanjem na toj funkciji. Generacija koja danas studira odrasla je u vremenu kada je ponašanje nosilaca javnih funkcija mnogo transparentnije nego ranije — dostupno na snimku, u izveštajima, u javnim izjavama — pa im je teže da prihvate formulu „poštuj poziciju bez obzira na čoveka“ kao samorazumljivu vrlinu.
To ne znači da poštovanje starijih, institucija i formi gubi vrednost. Znači da se, kada su informacije dostupne svima, sve teže održava ideja da poštovanje treba da bude bespogovorno. Ono što izgleda kao „drskost prema autoritetu“ često je, gledano izbliza, upravo suprotno: pokušaj da se poštovanje vrati tamo gde po definiciji treba da bude — na ono što je zasluženo, a ne na ono što je propisano.