Zašto postajemo lažni moralisti sa reakcijom: “Ijuu dete se baca na pod, vrišti…”

maj 18, 2019

“Moje dete je ugrizlo/udarilo drugo dete”
“On baca stvari, baca se unazad, udara me”
“On neće da jede, neće da me posluša”
“Ona je tvrdoglava”
“On/a ne zna da se igra, neće da deli igračke.”
“Sto puta govorim jednu istu stvar”

Ovo su najčešće rečenice sa kojima mi se roditelji javljaju na savetovanje.

Odgovor je za sve sličan: kako se dete oseća u tom trenutku? Zbog čega? Kog je uzrasta? i onda čuvena rečenica: SVE JE TO NORMALNO!

Nije normalno očekivati od deteta mlađeg od 3 godine da zna da se igra sa drugom decom, da zna da deli stvari (jer još nije naučilo i da ima svoje stvari), da zna da kanališe i kontroliše svoj bes (sa pravom najčešće izazvan), nije normalno očekivati da dete nema svoje mišljenje i da ono ništa ne zna, da ne postoji, da ne oseća i da na to nema pravo, da to nije bitno i da je manje važno (od onoga što roditelj ili publika tog događaja osećaju, misle i rade).

Decu treba učiti (godinama) da nešto ne može sada i odmah, da nešto ne smeju da uzimaju, da ne smeju to da rade ali ih ne treba kazniti dodatno zbog ispoljavanja nezadovoljstva posle nečeg što im nismo dali. I nama kada neko stane na put, kada nam nešto nije dozvoljeno, kada nas sputavaju u napredovanju u karijeri, nije svejedno, ljuti smo, besni, frustrirani.

Zašto bismo te emocije zabranjivali deci da ispoljavaju? Jel nije primereno na javnom mestu ili pred drugima da budu besni i ljuti?

Jel ljutnja zabranjena?

Zašto postajemo lažni moralisti sa reakcijom: “Ijuu dete se baca na pod, vrišti, ccc, svašta, kakvi roditelji, kakva nevaspitana deca (ja nikada nisam nevaspitan, nikada ne vičem u kući, nikada nisam ljut/a, nikada ne ogovaram, nisam sarkastičan/čna, pasivno agresivan/na itd..)”

Problem je što odrasli nisu u kontaktu sa svojim besom, sa svojom ljutnjom, što ne znaju šta će sa njom, ili da je prikrivaju (pa da ta energija izlazi kroz psihosomatske bolesti) ili je prelivaju na partnere i decu, posle im ostaje osećaj krivice da su preterali – i jesu, jer taj višak energije koji se pojavi ako se izderemo na dete što je nešto prosulo, ne pripada njemu nego našim problemima u kojima nismo pokazali potrebnu agresiju (na konstruktivan i zreo način).

Iz tog razloga najčešće se i bes kao veoma korisna i potrebna osnovna emocija, kao i tuga, (i sve emocije osim radosti i oduševljenja koje ovo društvo smatra poželjnim), potiskuje, zabranjuje, a onda se vraća u svom težem i gorem obliku, na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i u pogrešnim odnosima.

Iz tog razloga je neophodno da budemo ljudi, da se ne pretvaramo da to nismo, a nismo savršeni i bez grešaka i mana ( kojom god profesijom se bavili) koje izazivaju potrebno razočarenje u sebe, tugu, bes, ranjivost, bespomoćnost i ostali dijapazon emocija sa kojima treba da budemo na “ti”, da ih prigrlimo, prihvatimo, ispoljimo kako bismo ih prevazišli.

Kada to pokažemo deci, kako padamo i ustajemo, kako ispoljavamo sve emocije, kako ih kontrolišemo i kako ih prevazilazimo tada ćemo im davati najvažniji primer i učiti kako da budu svoji, emocionalni pismeni, inteligentni, odlučni, hrabri i srećni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Zašto postajemo lažni moralisti sa reakcijom: “Ijuu dete se baca na pod, vrišti…”"

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama