Antoan de sent Egziperi je govoreći o Malom princu, progovorio o učiteljima. Posveta knjige, Leonu Vartu glasi:
Molim decu da mi oproste što sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi. Imam jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba mi je najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da razume, čak i knjige za decu.
...Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna, rado ću posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najpre bile deca.
Mi, učitelji, smo odrasle osobe koje su najpre bila deca; sa tom razlikom što naša vokacija ne dozvoljava da odrastemo. Kažeš da si odrastao? Da li znaš šta je ovo? Šta ti vidiš?
Pokazivao sam svoje remek-delo odraslima i pitao ih da li se plaše mog crteža.
Oni su odgovarali: „Zašto bismo se plašili šešira?“
Međutim, moj crtež nije predstavljao šešir. On je predstavljao zmijskog cara koji je progutao slona. Tada sam nacrtao zmijskog cara iznutra, da bi odrasle osobe mogle da shvate. Moj crtež broj 2 izgledao je ovako:
Odrasli su mi preporučili da se okanem crtanja zmijskog cara spolja ili iznutra i da se pozabavim geografijom, istorijom, računom i gramatikom. Tako sam u šestoj godini napustio sjajno slikarsko zanimanje. Bio sam obeshrabren neuspehom svog crteža broj 1 i svog crteža broj 2. Odrasle osobe nikada ništa ne shvataju same, a decu zamara da im stalno daju objašnjenja.
Učitelje nikada ne bi trebalo da zamara da daju dodatna objašljenja. Učitelji bi trebalo da podstiču stvaralaštvo deteta.
Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: „Kakva je boja njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Skuplja li leptire?“ Nego vas pitaju: „Koliko ima godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu zarađuje otac?“ Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kažete odraslima: „Video sam jednu lepu kuću od crvenih cigala sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu…“ oni nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: „Video sam kuću od sto hiljada franaka.“ Tada će uzviknuti: „Kako je lepa!“
Isto tako, ako im kažete: „Dokaz da je mali princ postojao je taj što je bio divan, što se smejao i što je želeo da ima ovcu. Kad neko želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni bi slegnuli ramenima i smatrali bi vas detetom. Ali, ako im kažete: „Planeta sa koje je on došao je asteroid B 612“ verovaće vam i neće vam dalje dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne treba im zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama. I treba da im praštaju.
Ako nam već deca praštaju na odraslosti, trebalo bi sami sebi da oprostimo ako smo odrasli i da pokušamo da se vratimo u detinjstvo.
Autor: Jelena Stošić
Izvor: uciteljicajelenastosic.blogspot.rs