Због чега је важно да деци допустимо да губе?

13 јула, 2021
Сваком родитељу је урођено да покушава да дете заштити од било чега што га може растужити или заболети – било да је у питању физичка повреда или нешто што може повредити дечија осећања. Али, из сваког неуспеха се уче важне животне лекције које дете што раније треба да савлада. Прочитајте искуство једне маме и њена запажања о томе колико је добро дозволити детету да рано искуси неуспех.

Сећам се свог детињства, где сам као девојчица доста вечери проводила за кухињским столом, играјући Земљописа (или Занимљиве географије) са својим оцем. Иако то тада нисам могла знати, ово надметање је било више од игре, права животна школа у којој се деца уче истрајности.
Сваке вечери сам жарко желела да пре свог оца стигнем до циља, и прва попуним поља на исцртаној табли.
Желела сам да победим.
Иако смо се трудили да слова буду “лака” и ако наших појмова није било много, што је верзију чинило доста лакшом од праве, ипак је игра била доста тешка. Нарочито за седмогодишњаке.
И док су се партије ређале из вечери у вече, мој тата је настављао да добија, а ја да губим. Што је некако било за очекивати, јер је он као одрасла особа сигурно знао много више одговора на задата слова, него ја са својих седам година.
Ипак, тата ме никада није пуштао да победим.
Губила сам.
И губила.
И поново губила.
Плакала бих сваки пут када изгубим, толико су ми тешко падали ти порази из вечери у вече, тај непрекинути низ настојања, разочарања и неуспеха.
Нисам тада ни слутила да оно чему ме тата подучава представља три важне поуке које родитељи преносе деци: наду, решеност и истрајност.
Како децу научити истрајности?
Када видимо да су наша деца повређена, наша инстиктивна реакција је да то некако надоместимо, да изгладимо ствари. Да ‘пољубимо да престане’, како кажу. Било шта, само да не боли.
Родитељи томе и служе, зар не?
Када је мој отац видео како се мучим са игром могао је да занемари правила. Могао је да лажира резултат и да ме пусти ме победим. Да је само хтео да једноставно намерно изгуби, могао је да учини да нестане сва горчина неуспеха, узалудног настојања и разочарања.
Ипак, није то учинио.
А ево и због чега:
Када деци допустимо да доживе неуспех, подстичемо три веома важне ствари:
Развијамо њихову истрајност;
Развијамо њихову одлучност;
Подстичемо наду у успех.
Када пустимо нашу децу да доживе неуспех, учимо их да буду истрајни без обзира на тешкоће или тренутно неиспуњена очекивања. Истрајност није ништа друго до препуштање преданом раду, упркос разочарању или неуспеху. Истрајност нам даје снагу да истрајемо и онда када су за коначан успех потребни дани, месеци или године.
Поред тога, када пустимо децу да окусе неуспех, учимо их како да доследно усвоје једну идеју или концепт. Истрајност није ништа друго него научити дете да настави са покушајима, све док не постигне жељени циљ. Да ме је отац пуштао да побеђујем, никада не бих научила како да играм, који су тачни одговори на питања, и како да сама победим у игри.
У ствари, никада не бих доживела право искуство наде.
Ово је цитат из опуса сјајне Брене Браун: „Нада је у функцији упорног настојања.”
Шта ова реченица тачно значи?
Када нашу децу спречавамо да доживе најпре настојање да нешто остваре, затим неуспех и разочаране, ми им у ствари одузимамо наду. У заблуди смо када мислимо да ће увек бити прилике да нешто остваримо без упорног настојања, занемарујући колико је важан осећај наде да ћемо након доживљеног неуспеха имати прилике да покушамо изнова и овај пут успемо. Осећај наде који нам даје снаге да пребродимо разочарање, тражећи нову прилику да успемо.
Да ли сам икада победила?
Сећам се како смо једне суботе увече тата и ја седели по ко зна који пут за кухињским столом и играли Земљопис. Зачињено сузама, моје горко искуство непрекидних пораза у тој безвезној игри трајало је већ месецима. Тај тренутак је и даље једна од мојих најживљих успомена из детињстава, чак и данас када сам у својм тридесетим годинама, одрасла особа и мајка двоје деце.
Изгубљена партија.
Изгубљена партија.
Изгубљена партија.
Изгубљена партија.
Изгубљена партија.
Победа.
Одиграли смо и следећу; Победила сам.
Да, добро се сећам дана када сам коначно успела да победим. Учинило ми се као да су се разишли олујни облаци и указало се кристално бистро небо обасјано сунцем. Никада нећу заборавити поплаву осећања у том тренутку – усхићеност, сладак укус победе и успеха, срећу, радост, понос и наду.
Тог тренутка сам осетила да могу да урадим шта пожелим. Осетила сам да шта год да се деси у животу, увек постоји нада.
Ево још једне приче:
Када је наше дете у ситуацији да се ушепртља, доживи неуспех или изневери очекивања, и саму помисао да се не умешамо доживљавамо као нешто најтеже на свету. Ово нам нарочито тешко пада онда када је сасвим очигледно да дете не може успети без туђе помоћи.
Неколико пута седмично одлазила сам са мојим малим сином у парк близу наше зграде. У том парку постоји дечји зид за пењање који већина предшколаца и млађих школараца савлађују без проблема.
Ту би мој син, који је тек што је научио да хода, свакога дана пажљиво посматрао како се деца успињу, и свакога дана би и сам желео да покуша. Дан за даном, то му никако није полазило за руком.
Понекад би му исклизала нога, а понекад би му се учинило да се превише одвојио од земље, па би се уплашио.
Понекад би на своје разочарање схватио да је размак између ослонаца за ногу сувише велики за њега.
У таквим тренуцима би га обузимали бес и љутња. Почињао би да плаче. Ја бих га охрабрила и утешила, али га никада нисам подизала на зид. Пуштала сам га да доживи неуспех.
Једнога дана смо поново отишли до парка. Знала сам да ће поново покушати да се попење на његов камени зид. И заиста, почео је са пењањем. У једном тренутку се учинило да ће коначно успети.
У наредном тренутку, лево стопало му је клизнуло са избочине на зиду и изгубио је равнотежу.
Зауставивши дах, посматрала сам како покушава да се одржи на свом месту.
Док се рукама чврсто држао за упоришта на зиду, успео је да поврати ослонац ногом. Тренутак касније, савладао је остатак успона, пењући се лагано, сигурним и увежбаним покретима. Када се окренуо да ме погледа, на лицу му је блистао огроман осмех, зајапуреног лица и образа који као да ће сваког тренутка прснути од задовољства.
Погледи су нам се сусрели. У очима сам му видела три ствари:
Истрајност.
Решеност.
Наду.
Извор: www.eci-pec.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама