Женама које су нам подариле живот…

Ових дана се ужурбано купују празнични поклони. Свако ко слави овај празник, у недељу ће посетити своју мајку. И ја ћу своју. Мени је празник моја мама. Дођем јој дан или два раније, помогнем у чишћењу куће, донесем неки нови рецепт, офарбам косу и чисте и смерне чекамо јутро.
majkaТешко ми је гледати како стари. Вређају ме њене боре. Нисам је се нагледала младе као онда кад сам се већ у пола три нагињала до паса на балкону и чекала да се врати с посла. Била је најлепша од свих жена које су у три сата и пет минута шетале главном улицом – тих касних осамдесетих година. Слале бисмо једна другој пољупце, к’о да смо осталим пркосили нашом љубављу. То није био пркос, него немоћ. Ја, само сам имала њу, а она само мене. Мој отац је oтишао.
Најчешће се плашим чињенице да нисам више у њеном крилу с обе стране заштићена бедемима недара. Као зец сам се уплашила оног дана кад сам у њеном погледу препознала да је дошао ред на мене. Њој сам сада јача ја, мени верује, у мене се узда, а ја је и даље зовем код сваке, и најмање бриге. Да ме није стид, људима бих њом претила.
Године чекања, испраћања, стрепње нимало нису отупеле њену родитељску оштрицу. И сад мирно стојим пред њом. Она не прихвата изговоре, оправдања, не повлађује и не мази ме. Без ње, и ја бих се урушила, мислим.
Још један празник је пред нама. Сручићу јој у кућу своју децу, празне тегле, грају у трајању од три дана. Гледаћемо се оних малобројних минута кад останемо саме, немоћне да ишта кажемо. Дани и месеци неиспричаних прича запеће између зуба, тискати се… и ништа. Све ће бити мало и недовољно да поремети наше ћутање. А свашта бих је питала. Цео ми се живот десио у овим годинама откако одлазим и долазим. И тај брак… како с њим, и клинци – како да не погрешим? На поласку ће гристи образе и дебеле руке моје деце, верујући да ће тако остати комад њих. Махаће за пуним аутомобилом на одласку и трудићемо се ухватити поглед једна другој докле год је то могуће. И опет ћу је остати жељна.
К.Т.