Užasavali smo se pomisli da bi i kod nas, po uzoru na SAD, moglo da dođe vreme da u javnom prevozu ne možemo da vidimo oca ili dedu sa ćerkicom ili unučicom u krilu. Iz straha da ih ne optuže za pedofiliju. Bili smo u neverici da se dotle stiglo.
Upravo to uputstvo bilo je zvono za uzbunu jednog broja javnih poslenika, sociologa, psihologa, politikologa, političara koji smatraju da se navodna prevencija seksualnog nasilja u ponuđenom paketu pretvorila u objavu rata porodici i porodičnim vrednostima i propagiranje LGBT i rodne ideologije.
Autor dokumenta je nevladina organizacija (NVO) „Incest trauma centar“, a prihvatila ga je Grupa za zaštitu od nasilja i diskriminacije Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Tokom februara, Ministarstvo je uputilo pismo direktorima osnovnih i srednjih škola, kao i direktorima predškolskih ustanova u kom su navedeni linkovi za preuzimanje Stručnog uputstva za primenu Obrazovnih paketa. Tako će nastavnici i vaspitači morati da edukuju decu o tome kako se izvodi francuski poljubac, detaljan opis odnosa između mladića i devojke, koji, po oceni kritičara, predstavlja pornografski sadržaj, potom precizno objašnjenje oralnog i analnog seksa, kao i o upotrebe ženskog kondoma za lezbijke, uz crteže dve devojke u ljubavnom zanosu.
Pokret Dveri je već zatražio smenu ministra prosvete Mladena Šarčevića.
„Ja mislim da je na neki način Ministarstvo izmanipulisano, jer tu postoji jedna grupa ljudi u Ministarstvu i nekoliko tih NVO koje funkcionišu kao vrlo povezana interesna grupa“, kaže za Sputnjik psihoterapeut dr Zoran Milivojević.
„Na prvi pogled, u redu je da učimo decu da ne budu žrtve seksualnog nasilja. Ali onda ispod površine vidimo da tu postoje neke druge poruke, nešto sa čime se većina ljudi iz struke sa kojima sam kontaktirao ne slaže“, kaže on.
NVO, kako kaže, imaju svoju vizuru i za promociju određenih stvari dobijaju novac. Neke od njih su, smatra on, korisne za zajednicu, neke su sporne, ali da to prođe kroz Ministarstvo bez ikakvog filtera, da se nametne celom školskom sistemu u Srbiji, to, ističe, nije u redu.
Na pitanje da li reagovanje javnosti može uticati na Ministarstvo da to razmotri i da li je moguće da nešto izađe kao preporuka Ministarstva, a da odgovorni u njemu nisu bili upoznati sa svim detaljima, Milivojević kaže da očekuje da se reakcije pretvore u širu društvenu diskusiju, pa i stručnu.
Po njegovom mišljenju, priručnik je dosta obiman — ima 400 strana — i otuda nije uveren da je on u Ministarstvu bio čitan. Ali, napominje Milivojević, tamo postoje određeni ljudi koji vode sektore i kada oni kažu da je „to — to“ onda se to pušta. I zato je, smatra on, Ministarstvo izmanipulisano. „To, međutim, ne sme da se događa, i ti neki ljudi unutar Ministarstva bi trebalo da budu pozvani na odgovornost“, ističe naš poznati psihoterapeut.
On je uveren da će ministar morati da prozove neke ljude unutar Ministarstva, ističući da je reč o jednoj ideološkoj struji koja godinama gura određene stvari za koje on i neke njegove kolege misle da nisu dobre ni za decu, ni za roditelje u Srbiji.
Milivojević to zove rat za decu, i objašnjava: ako vi želite da promenite stav odrasle osobe, to će vrlo teško ići zato što ona ima određeno iskustvo, razmišlja svojom glavom, upoređuje informacije iz različitih izvora i donosi zaključke koje je teško promeniti.
„Ali ako želite da nametnete neki stav i priđete deci u ranom uzrastu, kada nemaju izgrađene stavove, i ako ona usvoje taj vaš stav, onda vi utičete ne to kako će društvo izgledati za 20 godina. Zbog toga je ovo priča ideološke prirode. Pod maskom struke se guraju ideje koje odgovaraju jednoj interesnoj grupi“, ističe on.
To, smatra Milivojević, treba prepoznati kao takvo, raskrinkati, napraviti reviziju i na nacionalnom nivou dogovoriti šta je uredu, šta nije. Sve sporne stvari treba izbaciti, a ono oko čega se složimo da je korisno treba da ostane, navodi on.
Na pitanje da li se u stručnim krugovima zna koje NVO su zagovornici kojih ideja i kome se poveravaju takvi poslovi, Milivojević kaže da on to zove industrijom dečjih prava.
„Ono što njih povezuje je ideja da su deca žrtve svojih roditelja i da decu treba spasiti od roditelja-tlačitelja, što u krajnjem vodi dezintegraciji porodice koja je već prilično nestabilna, veliki je broj razvoda… To se zna, ali se izbegavaju konfrontacije“, ističe Milivojević. Ako ste protiv stava nekog ko je istopolne orijentacije, lako vam zalepe etiketu fašiste, desničara, da ste antigej, tako da se ljudi plaše žigosanja, neće da se mešaju i sebi prave probleme koji se posle šire i na privatni život, napominje on.
Na pitanje da li je suština u tome da dalekosežno imamo nestabilnu porodicu, koja društvo čini nestabilnim, a nestabilnim društvom se lako manipuliše i ovladava, Milivojević odgovara potvrdno.
„Treba da imamo neki svoj identitet, kulturni i nacionalni i pojedinačni, i u sklopu toga da primenjujemo stvari koje nam odgovaraju, a ne da ih nekritički uvozimo i da ne sagledavamo širi društveni kontekst intervencije u društvu. To je ono što se zove socijalni inženjering, promeniti društvo. Možda to i jeste namera tih koji predlažu ili koji finansiraju takve intervencije u društvu“, zaključuje Milivojević.
Besmislenim i opasnim uputstvo smatra i sociolog Slobodan Antonić.
Da li je trogodišnjem detetu moguće objasniti tačno seksualno značenje reči „dodirivati“ i nije li to onda seksualizacija dece — njihovo nasilno uvođenje u svet seksualnosti, u svet odraslih, pa i u svet patologije? I nije li upravo to — nasilje nad decom u ime borbe protiv nasilja, pita se Antonić, konstatujući da Ministarstvo prosvete veruje da bi deca valjda u cilju zaštite od nekakvog nasilja trebalo da se podučavaju i seksualnim tehnikama. Z
Mnogo je pitanja pokrenuto, a odgovore nadležnih, očigledno, ne čeka samo stručna već i ona obična javnost. Jer nije karikiranje, već pitanje hoće li svoje mališane babe, tetke, ujaci i ostala bliska rodbina smeti da izljubi i izgrli kao do sada, bez odobrenja. Sudeći po reakcijama, iako naknadnim, tema je tek otvorena.
Izvor: Sputnjik