Генерација са специјалним потребама

мај 06 12:30 2017

Може ли се уопште изразити у процентима колико глупљом и неспособнијом сматрамо своју децу ми данас?

deca

Мој отац рођен је 1941. године. Ако се за иједну генерацију може рећи да је одрастала у тешким условима, била је то његова. Та деца стварно су била „преоптерећена“. Ужаси рата, обнова земље… небројени од њих били су сирочићи, живели су са блиским искуством смрти, сиромаштво је било опште…

За зимски распуст у трећем разреду основне школе, далеке 1950. године, његова учитељица задала им је да напамет науче песму „Женидба Душанова“, најдужу од свих епских песама у анотологији јуначких песама.

„И сви сте је научили напамет“? питала сам га кад ми је то једном поменуо.

„Па наравно, морали смо“ констатовао је, као да га питам глупост.

Ове зиме, моја ћерка која иде у пети разред такође је добила за лектиру народне епске песме.

„Које песме сте добили?“ питала сам.

„Урош и Мрњавчевићи, Зидање Скадра… и ако неко може, целу Женидбу Душанову“

„Ако може да је научи напамет?“ питала сам.

„Не, да је прочита целу“ одговорила је као да је питам глупост.

Дакле, у року од 60-ак година, од тога да сматрамо ученика трећег основне способним да научи напамет песму дугачку 21 страну, стигли смо до тога да ученика петог разреда сматрамо неспособним да прочита исту ту песму. Може ли се уопште изразити у процентима колико глупљом и неспособнијом сматрамо своју децу ми данас?

Свакако, можемо ми да дискутујемо о томе да ли је заиста потребно да деца уче напамет Женидбу Душанову, али не верујем да би ико оспорио чињеницу да би данас сви били згранути и чак разјарени када би нешто тако од деце било тражено и да се ни наставник у петом разреду не би добро провео да то уради, а камоли учитељица трећег разреда! Суштина је у томе да смо ми одлучили да наша деца нису дорасла таквим изазовима, и да нам деца, на жалост, верују. Морају – ми смо родитељи. Ако ми не видимо више у њима, ко ће видети?

Свакодневно ме у очај бацају сцене из вртића у који одводим дете. Већ дуго обраћам пажњу на то како изгледа преобука када деца стижу у вртић или крећу кући, и тек повремено доживим да видим да се неко дете само изува, облачи, да однесе своје ципеле или јакну на место, или да их само узме из ормарића. Буквално ме до суза доводе родитељи који третирају децу као да су хендикепирана, не само неспособна да то сама ураде, већ и неспособна да макар буду мирна док родитељи то раде за њих. Док мајке клече пред њима и покушавају да им навуку ципеле, она се шутирају, уједају, кревеље, трче около са једном патиком и једним рукавом у јакни… Не бих желела никог да увредим, али често се запитам, да ли би када би неки родитељ из оних 50-их са почетка приче ушао у наш вртић, зар не би помислио да је дошао у неку установу за децу са специјалним потребама?

Не само што се очекивања од деце непрестано смањују, она се смањују све брже. Приредбе у време док су моја старија деца ишла у вртић, пре 6-7 година, биле су приредбе на којима се сасвим лепо рецитовало, певало, док се сада све своди на покушаје уз бројене прекиде и суфлирања , иза којих следе овације какве не би заслужила ни Ширли Темпл. Сви као да су изгубили ентузијазам и наду да нешто може бити од наше деце, па је све постало довољно добро. Једино чиме никада нисмо задовољни јесте – колико су јела, и колико топло су обучена.

Нема више ни зимовања са вртићем. Пре седам година, млађа група – све трогодишњаци – са васпитачицом је без проблема провела седам дана на планини. Сада су путовања са млађом групом чак и укинута, а и у средњој групи немогуће је сакупити довољно деце чији родитељи верују да њихова деца могу да преживе без њих недељу дана. Да, и новац је проблем, али ни изблиза толики, колики је проблем брижљиво негована беспомоћност деце.

За крај, опет једно поређење. Овај пут, између четворогодишњака из нашег вртића који никад сами нису обули патофне, и четворогодишњег Ричарда Бренсона, британског милијардера који се тренутно бави развојем космичког туризма. Уместо да га јури са јакном по вртићу или га хвали што данас никог није ујео, Бренсонова мајка је једног дана, када је имао четири године, зауставила ауто и упутила га да сам пронађе пут до куће, добрано удаљене, што је и урадио. То му је, како каже, улило самопоуздање које је обележило читав његов, невероватно успешан живот. Може ли се уопште изразити у процентима колико паметнијим и способнијим је она тада сматрала своје дете, него што ми сматрамо своју децу данас?

Пише: Јована Папан

Извор:.detinjarije.com

  Categories:
  1. септембар 26, 12:52 #1 Malina

    Odlican tekst,veoma realan i tacan,na zalost.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.