Istraživanje za istraživanjem dokazuje ono što smo pretpostavljali…
To je surova istina sa kojom se naša deca suočavaju. Kao učitelj i dečji terapeut, toliko puta sam čula od roditelja da se njihova deca ponašaju nepristojno i da su, čak, usamljeni i tužni.
Moja prijateljica i ja smo počele da pričamo o generaciji „ja“ i složile smo se da vreme određeno za korišćenje uređaja, kao što su telefon i računar i stav „moje, moje, moje“ umnogome utiču na ovu pojavu.
Vezano uz ovu temu, pročitala sam članak o dečaku i njegovom igranju video-igrice tokom porodičnog okupljanja:
„Nakon sat vremena igranja igrice, spremna sam za njegovo histerisanje. Njegov mozak i psiha su preterano zagrejani i uzbuđeni! Njegov nervni sistem je u najvećoj brzini i tu ostaje dok on pokušava da reši određene situacije, strategije, pokušava da preživi i da odbrani teritoriju. Puls mu se ubrzava i povećava mu se pritisak – spreman je za borbu. Ekran mu doslovno fiksira oči u jednu poziciju i šalje mu signal za signalom. „Lep je dan napolju, a nije još vreme za spavanje.“ I on je spreman da se svađa i da beži.“
Priča se nastavlja tako što je njegova mlađa sestra došla i stavila ruku preko ekrana. On nije primetio kada je ona dolazila ka njemu, jer je bio „u igrici“. Usled njegovih prenaglašenih osećaja, počinje da vrišti i beži u sobu. Majka ide za njim i govori mu da ostavi igricu i da počne da se sprema za spavanje, na šta on besni i to ga čini i psihički i emotivno ljutim. Istrgnut je iz svog zabavnog virtuelnog sveta i vraćen u dosadni stvarni svet. Deca se ne mogu tako brzo prilagoditi.
Ovo se konstantno dešava, ali možemo pomoći.
Pustite da im bude dosadno.
Porodice koje su previše usredsređene na decu roditelje čine nervoznim i iscrpljenim, a decu zahtevnim i nepristojnim. Današnji roditelji prebrzo žrtvuju sami sebe zbog dece. Većina nas je učinila da su deca centar u porodici, da imaju prioritet nad našim vremenom, energijom i pažnjom. Umesto da ih pustimo da sami pronađu način na koji će da se zabave, mi im sami pronalazimo zabavu. Zaboravljaju kako da zabave sami sebe i da prosto puste mašti na volju.
Pustite ih da se sami snađu
Deca i tinejdžeri su prilično fleksibilni i snalažljivi kada ih pustimo da to budu. Nažalost, većinu vremena roditelji su u strahu da puste decu da se sami snalaze. Vreme je da promenite to. Nije lako gledati svoje dete kako ne uspeva sa nečim da se izbori. Nije lako gledati ga kako je tužno, iznervirano ili pogođeno. Ipak, lakše je pustiti ih da padnu na tim malim stvarima koje im se dešavaju sada (npr. kada ne urade domaći zadatak pa moraju da provedu veliki odmor u učionici za kaznu) nego da pate mnogo više kada odrastu (npr. kada zaborave da plate ratu za kredit i izgube kuću).
Pustite ih da se igraju u stvarnom svetu
Moj brat mi je rekao da deca u srednjoj školi u kojoj je on direktor, radije „vise“ na različitim društvenim mrežama, nego što bi provodili vreme jedni kod drugih. Zbog toga sam počela pažljivije da posmatram stvari.
Znamo iz brojnih istraživanja da je vreme provedeno sa drugim ljudima jedan od najboljih pokazatelja dobrog psihičkog stanja i jedan od najboljih načina za sprečavanje mentalnih bolesti.
Vreme koje provodimo na društvenim mrežama može stvoriti osećaj zavisti i pogrešno uverenje da drugi imaju srećnije i uspešnije živote.
Današnji tinejdžeri i deca jednostavno ne provode dovoljno vremena sa drugarima uživo. Ne idu u šetnje zajedno niti odlaze jedni kod drugih. Ne igraju igre zajedno. Posledica ovoga jeste da ne uče kako da čitaju tuđe emocije i da daju podršku.
Ove društvene veštine su dragocene, zapravo, istraživanja dokazuju da su one ključ za prosperitetnu budućnost. Odlične društvene veštine, kombinovane sa inteligencijom, smatraju se ključem za dobijanje dobro plaćenog posla.
„Liderstvo zahteva od vas da budete društveno sposobni. Zapravo, vaše društvene veštine su od iste važnosti kao i vaša inteligencija kada govorimo o postizanju uspeha.“
Pustite ih da izgube
Podržavam nagrađivanje deteta, ali ne konstantno. Ne samo da time nagrada gubi svoju draž, nego navikava decu da traže materijalne nagrade, umesto onih unutrašnjih. Dilema trofeja, kako to moj muž naziva, neće ih motivisati na duže staze.
Dok mi želimo da naša deca rade sve ove stvari bez prigovaranja, njihovi šefovi/stanodavci/supružnici neće biti toliko prilagodljivi. Neće dobiti bonus ili produženu pauzu ako urade posao na vreme. Neće biti oslobođeni plaćanja kredita, jer su platili na vreme prošlu ratu. Da, teško je naučiti ih ovome.
Kako možemo mi, kao roditelji, da pomognemo?
-
Deset minuta dnevno
Da li ste znali da prosečan roditelj provede manje od 20 minuta dnevno igrajući se sa decom? Naučila sam to tokom mog treninga igranja. Pokušavajte svakog dana da se povezujete sa svojom decom. Imajte odnos „jedan na jedan“ sa svakim detetom 10 minuta dnevno. Bez elektronskih uređaja, bez tableta, bez televizije. Pustite da dete vodi (neka izabere aktivnost). Ovo vreme nasamo će eliminisati svaki osećaj krivice koji osećate (jer je svi mi osećamo) i omogućiće vam da se povežete sa svojim detetom. Vratite se na one aktivnosti koje smo radili pre nego što su se pojavili telefoni (šta su naši roditelji radili kada su bili mali), provodite vreme i igrajte se sa decom.
-
Pustite da im bude dosadno
Nemojte uvek biti pod pritiskom da morate da smišljate čime će vaše dete ispuniti vreme. Ako im je dosadno, to ih neće ubiti – zapravo će ih učiniti jačim. Šta ako, umesto držanja dece daleko od dosade, jednostavno pustimo da im bude dosadno. Šta ako im kažemo „Ti si srećnik ako ti je dosadno.“ (To je istina, zar ne? Zar ne želimo da imamo vremena da nam bude dosadno?) Nemojte im nuditi različite elektronske uređaje kako bi se zanimali, nemojte im nuditi da ih vodite negde. Samo ih pustite da im bude dosadno i posmatrajte:
- gledajte kako mu um postaje tih i gledajte kako mu se pojavljuju interesovanja
- gledajte kako ga to podstiče da sam kreira neki vid zabave
- gledajte kako njegove potrebe ili trenutno zadovoljstvo blede
Dosada je put učenja o samom sebi.
-
Naučite ih da rade stvari kako bi bili ponosni na sebe
Problem u „podmićivanju“ deteta kako bi uradilo nešto je što će i kada porastu očekivati da dobiju nagradu za svaku jednostavnu stvar koju urade. Ne želim da me moja deca pitaju šta će dobiti ako odrade nešto što im kažem, kao što je pranje zuba ili slaganje cipela. Ne želim da se „trampe“ sa mnom zbog obavljanja jednostavnih svakodnevnih zadataka.
-
Razgovarajte
Provedite večeru uz razgovor, ostavite sve što radite kada deca dođu iz škole kako biste razgovarali sa njima par minuta (slušajte šta im se dešava u životima… škola, društvo, osećanja).
-
Dajte im neke odgovornosti
Kućni poslovi su mnogo više od samog čišćenja. Odgovornosti im povećavaju samopouzdanje. Tako uče o radu. Uče da brinu o stvarima. Uče kako je biti deo nečega što je veće od njih samih. Da bi se izgradilo samopouzdanje, osoba mora da ima neku svrhu. Ključni element samopouzdanja se nalazi u tome kako na sebe gledate u pogledu vaših doprinosa. Drugim rečima, u periodu odrastanja, kućni poslovi imaju veliku ulogu u detetovom samopouzdanju.
-
Vreme za spavanje
Imajte uobičajeno vreme za odlazak na spavanje. Gubitak jednog sata sna ima ogroman uticaj na kognitivno sazrevanje i razvoj.
-
Postavite granice za korišćenje elektronskih uređaja
Mi imamo jednostavno pravilo: nema uređaja tokom školske nedelje, osim ako se radi o nečemu što zajedno npr. gledamo na televiziji. Ovo znači da nema laptopa (osim ako nije za školski zadatak), nema tableta, nema telefona ni dvd-a. Ako ujutru brzo završimo spremanje za školu, možemo zajedno nešto da odgledamo. Ako muž i ja gledamo Nacionalnu geografiju ili nešto slično tome, naravno da je poželjno da se priključe.
Sve ovo smeju da koriste: subotom ujutru, nedeljom ujutru, na dužim putovanjima kolima.
Izuzeci: u čekaonici kod lekara, celodnevni događaji, kada idemo da ih pokupimo iz škole (jer nekada čekamo dugo, pa moje najmlađe dete sedi sa mnom dok čekamo i dozvolim mu da igra neke edukativne igrice ili da gleda neke edukativne snimke).
-
Budite tu za njih
Stavite im do znanja da ste tu za njih. „Ako si nekad tužan ili se osećaš da si iz nečega izostavljen i ne možeš sam da se izboriš sa tim, dođi kod mene.“ Stalno podsećam svoju decu da sam uvek tu, da pričamo o problemima, samo da saslušam, da se pomolim za njih, da dam savet… „Tu sam…za tebe…uvek.“ Podsećajte ih često.
-
Odložite svoj telefon
Postavite sebi pravilo da ćete sebi da ograničite upotrebu onlajn stvari dok su deca kod kuće. Odredite vreme kada ćete odložiti svoje uređaje (kod nas je to oko 15:30, kada se vrate iz škole do 20:00, kada idu na spavanje). Skoro jedna trećina dece se oseća nebitnim kada njihovi roditelji koriste telefone tokom obroka, razgovora, gledanja televizije i igranja. Istraživanje sprovedeno od strane AVG tehnologija uključivalo je ispitivanje 6000 dece, starosti 8-13 godina, iz Brazila, Australije, Kanade, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke, Češke i SAD. Istraživanje je pokazalo da se 32% dece oseća nebitno kada njihovi roditelji koriste telefone. Deca su rekla da moraju da se takmiče sa tehnologijom za pažnju roditelja i 28% roditelja se složilo sa ovim istraživanjem.
-
Učite ih dajući im primer
Ako želite da se vaša deca promene, vi prvi morate da se promenite. Pokažite deci koji su vam prioriteti. Porodica, supružnik… Ponašajte se onako kako biste želeli da se vaša deca ponašaju i oni će brzo poći vašim stopama. Neka vaša deca vide da čitate knjigu, perete sudove, pravite večeru, razgovarate sa osobom i gledate je u oči tokom razgovora. Pokažite im ljubaznost, doslednost, trud.
Imamo samo 18 godina da usadimo kvalitete koji će trajati čitav život. Nemojte da dozvolite sebi da se kajete zbog nečega što ste propustili.
Priredila: Aleksandra Ivković